* Četiri dana Niške republike u kojoj je svako mogao samo da uživa…
Nišvil mi je najzanimljiviji iza glavnih bina. Volim da se muvam i tamo gde se muzičari presvlače, odrađuju poslednje štimove, neki malo cugnu iz pljoske da ubiju i ono malo tremice što je preostalo, bar ja želim tako da mislim… Neki bi da povuku još jedan dim pre nego izađu pred masu dobre mjuze željnih Nišlija. Nisam baš siguran da mi sve to dozvoljava novinarska akreditacija, ali niko mi još nije rekao “izvinite, ne možete ovde da boravite…” Ili nešto slično, malo grublje i bez persiranja, na nekom drugom mestu.
I baš tu, u tom lepljivom, ne baš reprezentativnom, a svakako mračnom bekstejdžu, Bane Dejanović, moj nekadašnji kolega iz novina, a sada jedan od vodećih ljudi organizacije, upoznao me je sa kolegom iz Zagreba, čovekom gospodskog držanja i poznatog mi prezimena. Piše za čuveni “Večernjak”.
–Zoki, da te upoznam, ovo je Saša Drah, pisac i novinar iz Zagreba…
Drah!? U trenu u kojem smo stisnuli ruke jedan drugome, setih se scene iz Grlićevog filma „Za sreću je potrebno troje“ u kojem je Miki Manojlović opalio šamar Vanji Drahu u svađi oko lepe Dubravke Ostojić i zaglavio tvorza. Dobro, upamtio sam ga i zbog sjajne muzike, koju su napisali Vlatko i Bodan, tada još uvek kao Leb i sol. No, za uvod u ovaj blog je ipak najvažniji velikan hrvatskog glumišta.
–Vanja Drah je bio moj otac – uz osmeh je Saša gotovo istovremeno pročitao moje misli.
Drah junior je u svojim kolumnama za zagrebački Večernji list već nebrojeno puta ispisao najlepše ode niškom festivalu, ali meni je u memoriji ostala sledeća opservacija:
–Ćuj, stari, obišal sam gomilu festivala po Europi, ali vjeruj mi – nigdje nema ove opuštenosti. Ova atmosfera u Nišu je čista magija…
I to ti kaže čovek koji je vrhunski, hirurški precizan poznavalac muzike. Saša je prošle godine slušao naše trubače i iz prve, na sluh, nepogrešivo provaljivao koji od orkestara sviraju po napisanim aranžmanima, a ko ide na čistu improvizaciju. I kad ti takav autoritet potpiše nišku magiju, znaš da to nije prazna priča.
Ivan Kutuzov, Bane have a cigar i Velja unplacable
Prvog dana ovogodišnjeg festivala, negde u lavirintu iza bina, zatekao sam uvodnu scenu iz filmova Serđa Leonea. Bane sedi sam na nekakvoj izvrnutoj drvenoj gajbi, izolovan od festivalske vreve. Oko njega rastegnuti kablovi, prašina i tišina čoveka koji je upravo preživeo revoluciju. Pali cigaru i polako, uz lagani treptaj, povlači prvi dim. I to ne sa uživanjem nikotinskog zavisnika, već sa onim teškim, olovnim olakšanjem ratnika koji zna da su topovi konačno postavljeni i da je bitka počela. Organizacija je na stolu. Bar njen glavni deo. Dok naoko mirno prebira misli u tom oblaku dima, verovatno još uvek vrti po glavi da li je nešto zaboravio, da li je moglo bolje… Oči su umorne, ali sijaju. Satisfakcija je tamo ispred – u prelepoj slici prepunog i razigranog platoa Niške tvrđave koji gotovo tutnji od zadovoljstva. Tako je i sa Ivčom, Cepijem, Ćirom, Šobotom i svim ostalim Ivanovim saradnicima.
A na čelu te vojske stoji Ivan Blagojević. Tu i tamo odigramo basket u Dušku, kada ga obavezno ugnjavim predlogom nekog benda koji bi mogao da dovede. Jer, možda se on ne bi setio. A onda tresne neku cifru koja ima značenje “nema šanse” i posle koje bilo kakva priča na tu temu gubi smisao.
Ivan je vrlo specifičan lik. Katkad u njemu vidim besednika fantastične memorije koji je pregurao mnoga vremena kao nekakav Gorštak. Mnogo češće prepoznajem onu specifičnu odlučnost komandanta nalik Tolstojevom Kutuzovu. To je onaj tip vojskovođe koji ne juriša slepo na barikade, već u svakom datom trenutku tačno zna kada treba da popusti, kada da posegne za neočekivanim taktičkim manevrom, a kada da ubedi svoju malobrojnu, izmrcvarenu vojsku da ga sledi i u situacijama kada je poraz na papiru delovao daleko izvesniji od pobede. Blagojević tako vešto prkosi zakonima biologije, ali i logike, jer pokazuje da i kada dobrano zagaziš u sedmu deceniju života, možeš u sebi da nosiš i emituješ čistu energiju tinejdžera. To uspeva samo ako istinski voliš ovaj grad, ako znaš da radiš prave stvari, imaš bar malo ekonomske moći i ako konačnu nagradu ne vidiš i ne meriš (samo) u novcu, nego u trajnosti i veličini dela koje stvaraš.
Kažu da nema nezamenljivih ljudi, ali meni bi u ovom trenutku bilo jako teško da zamislim da ulogu voditelja na glavnim binama preuzme neko drugi umesto Velje Petkovića, večitog mršavog mladića prodornog glasa i vrcavog smisla za humor. Iako je već dugi niz godina tu, u njegovim najavama nikada nećete osetiti ni trunku rutine. Uvek ima neki šaljivi dodatak, neku opasku. I uvek, na sebi svojstven način, Velja pronađe put da pokaže kako su Nišvil i svi njegovi posetioci, što bi rekao Jovan iz Del Arno benda, na onoj pravoj, svetloj strani istorije.
Na kraju, sve je u ljudima. U onih par entuzijasta ili, što Ivan voli da kaže, „mazohista“, koji su spremni da uprkos svemu, svim teškoćama, ograničenjima, finansijskim blokadama ili banalnim zahtevima Državne revizorske komisije, urade nešto veliko za sebe i za svoj grad.
Da se ne lažemo…
Da se ne lažemo, Nišvil je ono najbolje što ovaj grad ima. I sva je sreća da ga grad ne organizuje, već samo daje lovu. Nema sreće tamo gde se žicaš za besplatne karte i deliš ih džabe po opštinama. Jel neko rekao Filmski susreti? Nažalost, baš je ova kultna manifestacija poslednjih godina prilično posrnula. Sve je devalviralo, pa i publika i njeno ponašanje. Umesto dijaloga sa platna sad više čuješ žamor ljudi kojima je film dosadan ili kukumavčenje dece od pet godina kojima je u to doba mesto u krevecu, ali su ih roditelji doveli na Filmske, jer mora da padne snimak za Instagram. Verujte, bio sam svedok kada su neki klinci došli na Filmske da, kao na utakmici, navijaju za Denisa Murića, koji igra nekog narastajućeg krimosa u “Indigo kristalu”. Šta reći o sadašnjoj situaciji u kojoj glumci ili bojkotuju ili prave paralelni festival…
Prelepo je videti toliko naroda u Niškoj tvrđavi. Ta energija koja se oseća u vazduhu danima pre nego što zvanično počnu koncerti – to se dešava samo u vreme Nišvila i onih par dana koji mu prethode. Ljudi su nekako veseli, lepi, kulturni. Svi su vidljivo dobre volje, puni strpljenja i blagonaklonosti. Reka ljudi, nepregledna kolona festivalskih hodočasnika u kojoj, gotovo rame uz rame, hodaju roditelji sa decom, bake, deke i tinejdžeri… I na svakom licu u toj masi vidiš samo ozarenost i dobro raspoloženje.
Za sve ove godine, ne pamtim da se desio ijedan incident. Jedini koji pamtim napravio je Triki, jedna od zvezda nekog od prethodnih festivala, kad je u svojoj glavi ustanovio da mu nešto ne odgovara, pa se ponašao potpuno neprofesionalno. Ali to ide njemu na obraz i to je potpuno minorno u odnosu na utiske koji odavde nose zvezde svetske muzičke scene. Gosti koji su stigli iz Strazbura kažu da su frapirani što za četiri dana nisu videli nijednog pijanog čoveka da pravi gluposti, nikog urađenog, niko nije povraćao po ćoškovima, niko nije bacao smeće sa strane… Jer, to je tamo negde neizostavno.
Srbija godine nulte…
Nišvil je baš ono kako ja zamišljam Srbiju kad bi sutra ova mladost pobedila: ozarenu, optimističnu, evropsku, kulturnu, uređenu… Zemlju koja gleda napred, a ne u retrovizor. Tako verovatno vide i ovi koji odlučuju o parama, pa je Ministarstvo kulture i ove godine opredelilo tačno nula dinara za Nišvil. I čak je u obrazloženju napisalo da je “direktor sposoban da se sam snađe za pare”. U neko ranije doba ovo bi se nazivalo groteskom, a u ovom “pa šta” vremenu izgleda da je sve to normalno. Zato me strašno nerviraju i ovi naši domaći dežurni kritičari koji uvek nešto zakeraju i pričaju kojekakve besmislice.
Za samo 2500 dinara mogli ste da uživate u četiri dana vrhunskih muzičkih dešavanja. Sve ostalo, prateće programe, bioskope, teatre, strip zone – mogli ste da dobijete potpuno za džabe. Nekom je i to skupo! Ok, prihvatam, ali samo da napomenem da je za prošlonedeljni koncert Nika Kejva u Beogradu, koji je će uskoro u 69 i takođe je “metuzalem” kao ovi koji dolaze na Nišvil, najjeftinija karta koštala 50 evra! Nećemo sad o usputnim troškovima.
Zamislite da Nišvil ima budžet od, recimo, dva miliona evra. Blagojević kaže da bi sa tim parama mogao da dovede najmanje jednu megazvezdu i da bi Nišvil automatski ušao na listu deset najvažnijih festivala Evropske unije! Mnogo je dva miliončića!? Čekajte, pa nedavno je država Srbija calnula tačno 2 miliona i 215 hiljada evra za organizaciju UFC borbi u kojima se mlate i rukama i nogama. Pa jeste, nije to isto. Ovde ako te neko slučajno nagazi u prolazu, namah krene naizmenično izvinjavanje, a tamo bi bilo “šta me gledaš” i još par dodatnih prideva, pre nego usledi i nešto drastičnije…
Uslov je samo da posedujete ukus
Kad mi neko kaže da ne ide na Nišvil jer ne sluša džez to je kao kad čujem da neko ne ide ne slavu jer ne jede pihtije. Pa čoveče, nije Nišvil samo truba, klavir i bas! Tu su, najpre, i ostali muzički pravci koji manje ili više koketiraju sa džezom. Uostalom, videli smo to jasno po imenima muzičara koji su nastupili i ove i prethodnih godina. I nije Nišvil samo muzika – ima tu raznolikog sadržaja za svačiji ukus. Uslov je samo da posedujete ukus.
A onda… Onda dođe famozni ponedeljak. Dan posle. I šamar realnosti. Shvatiš da je leto na izmaku i kao da odjednom, preko noći, nestane onaj osmeh, ona priča, onaj žamor iz Tvrđave. Sve nekako bude mračnije i tiše. I opet svi zure u svoje telefone, kao da skroluju kroz sopstveno sivilo i nezadovoljstvo.
Magija je tako brzo prošla i sad nam ostaje da čekamo sledeći avgust. Da ponovo, makar na četiri dana, zahvaljujući ovim niškim „mazohistima“, proglasimo slobodnu teritoriju i budemo onakvi kakvi bismo zapravo želeli i morali da budemo čitave godine. A možda se to desi i ranije, ako bude kao u pesmi kojom je Bohemija završila ovogodišnji Nišvil…
