*Eh, kad bi čovek znao šta život nosi… Ispostavilo se da će Beograd biti samo usputna stanica do jednog malog mesta u Sremu koje je na mene ostavilo mnogo snažniji utisak. Najpre zbog dobrog, a onda… Ali, i to loše se nekako pretvorilo u dobro. Kako? Pa kad čovek želi da vidi samo dobro, onda ono i zasija mnogo jače. Za sad je dovoljno samo ovoliko: Golubinci.
Četiri proslave i sahrana. U samo tri nedelje. Slično kao u onom filmu, samo što ja svakako nisam Hju Grant, moj kum bi možda i mogao da bude, ali i scenario je malkice drugačiji. Ovde nije bilo venčanja. Prvo je bila žurka, potom dve slave, tačnije jedna, ali dva puta smo je proslavili, na kraju je bila i daća. Tu, Bože me prosti, nije bilo proslave, ali u neku ruku i jeste. Bar sam je ja tako doživeo. Slavili smo život kuma-Marice. Čvrsto verujem, baš onako kako bi ona želela. Sa njenim najmilijima, sa komšijama, prijateljima i rodbinom koja je zlom sudbinom devedesetih morala da se odseli. Eto možda i groteske, ispostavilo se da ni ovaj tužni skup nije bio lišen šale, osmeha i dobrih priča. I naterao me da skinem prašinu sa nekih sećanja, od kojih sam dobar deo želeo da potisnem, a koja se ipak ne daju zaboraviti…
Žuraja do ja..
–Alo, kume… I zvanično sam penzos. U nedelju je žurka kod nas, računamo na Vas!
Bio sam malkice zatečen, ali uvek je dobro kad te iznenade ovakvi pozivi. Jer, samo tri nedelje kasnije uslediće još jedan, onaj koji nikako ne želiš. Ni sebi, ni drugima. I posle kojeg shvatiš stvarno značenje one sintagme „la vita e bella“, koju ljudi najčešće koriste kao frazu, a zapravo bi trebala da bude slogan i svakodnevni moto. Jer, verovatno tek tada shvatiš kako su neka svakodevna, sitna nerviranja potpuna glupost i da, ako nikako drugačije, autosugestijom moraš da se podsećaš kako je život stvarno lep.
Eto, tih dana, iskreno, nisam bio u nekom raspoloženju. Variralo je, baš kao i vreme u oktobru. I nije baš da sam žudeo za nekakvim žurkama. Šta više, sigurno je da bih dobar deo takvih ponuda zaobišao, sportsko-novinarskim žargonom rečeno, na volšeban način. Ali, kad kum pozove…
Moj kum Vlada, to je jedan nesvakidašnji tip. BeograDžanin koji jako voli svoj grad, ali priča dijalektom iz „unutrašnjosti“. Malo iz zeza, jer ide mu to akcentovanje, dobrim delom zbog toga što je gadljiv na svako foliranje i prenemaganje. Vrcavog smisla za humor i istančanog ukusa za modu, Vlada je drug koji će ti se naći u po’ noći, ali će ti isto tako, bez imalo oklevanja, izreći svaku istinu ma kako bolela, jer i to je znak njegove naklonosti… Možemo da se ne vidimo ne znam koliko, ali jedan je od onih, retkih, kojima mogu da kažem i najveće svoje tajne.
Takav odnos izrodila je JNA. Obojica prilično alergični na subordinaciju, te potpuno netolerantni na poltronstvo i podaništvo, a toga je u militantnom okruženju oduvek bilo na kilo, namah smo kliknuli. Za tih godinu u Sloveniji,
u predvečerje raspada EsEfErJot, postali smo najpre veliki drugari, potom se i okumili… U međuvremenu, a i posle njega se mnogo lepo družili i posećivali. Jednostavno, obožavam ga!
Ma, čim sam mu rekao da dolazimo, bedak je popustio. Radujem se našim viđanjima, vesele me i podmlađuju… A očigledno i nadahnjuju, jer mi je nadošlo i par nekih polupismenih rima kojima sam mu začinio čestitku. Stigli smo prvi, obično je tako kod nas što smo lokacijom najdalji. Par sati pred zvanični početak žurkice, klope i pića je bilo u izobilju, pa je usledila primena taktike – daj da sad čalabrcnemo od svega pomalo da bismo bili fini kad ostali gosti stignu. Uz to, svako ko je dolazio donosio je još ponešto. To mi se baš svidelo, jer namah je stigao odgovor na neka moja mozganja zvana – ko još danas pravi žurku u stanu.
Proslave su već odavno postale, trenutno nemam bolju reč, korporativne. Igraonice i kafići, poklončići, balončići i ostali čići… i par sati nekakvih „kežual“ priča sa ljudima sa kojima se najčešće viđaš samo u specijalnim prilikama. A posle – kud koji mili moji. Nekako, posle korone, proredila su se viđanja. Bar se meni tako čini. Zato me je obradovalo kad sam video kako se stan polako ispunjava ljudima i toplinom. Uz to, i pored solidne posete, nijednog trena nije postao tesan.
Marija, kumica, koja uvek o nečemu brine, sad je bila prilično opuštena. Zadovoljna frizuricom, toaletom i
Artan Lili cipelicama, a ponajviše veličinom trenutka, letela je po stanu i bila na usluzi svima koji su nešto izvoljevali. To što je deo naše čuvene košarkaške porodice je više nervira nego što je čini ponosnom. A kad već govorimo o ponosu, uvek napominje da je iz Sremčice, a ne iz Beograda. I uvek čvrsto zagrli sestru Gagu kada joj ova kaže da joj se mnogo više sviđa njeno od sopstvenog imena – Dragica.
Muzičari su uigran tandem. Kao nekad Romario i Bebeto. Ćale je glavni, sinak odlično prati. I odmah su namestili štimung, iako je meni uvek potrebno i malo dopinga da se skroz opustim. No, brzo su me maligani uzeli pod svoje, pa sam se čak dohvatio i mirkofona. Jer, u takvoj atmosferi, a imali smo i neku vrstu karaoka, odjednom znaš svaku pesmu, grliš sve oko sebe i umišljaš da umeš i da pevaš… Dobro, nije baš da smo se otkačili, kao što smo nekad umeli, jer sutra je ipak bio radni dan. Za mog kuma, novopečenog penzosa, ponedeljak više nema nikakvih dodatnih epiteta. Za njega je sutradan bila Sveta Petka, slava njegove porodice. A ona se slavi u Golubincima.
Na Vikipediji piše da su deo opštine Stara Pazova. U ovom blogu biće glavni grad, čiji se predgrađe zove Beograd…
Prase meko ko duša, korica krckava ko čips…
Volim taj vojvođanski kolorit. Dobar deo letnjih raspusta sam, kao klinja, provodio u Novoj Pazovi. Mamini su, posle Drugog svetskog rata kolonizovani iz Bosne u Bačku, pa potom u Srem. Velika je to familija, posečena i namučena, prinuđena da napusti ognjište zvano Zborište i da se seli i traži utočišta u potpuno drugačijoj sredini. A opet, valjda su zbog toga uvek bilo čvrsto povezani i upućeni jedni na druge, radovali se i kad bi, što je moja Nena imala običaj da kaže, delili i koricu hleba. I naravno da nisam propustio priliku da, na putu za Golubince, svratim u Pazovu i vidim tetka Ranku. Bar na kratko, da se zagrlimo…
Kao klinac sam, jedared, biciklom otišao od Pazove do Vojke, putem iza železničke pruge, ali sam morao odmah da se vratim, jer je već bio sumrak, a briga majčina je okov koji se teško skidao. Vratile su mi se te slike njiva i kukuruza visokih preko dva metra dok sam, ako me sećanje dobro služi, prvi put ulazio u Staru Pazovu, a onda i u Golubince, gde su nas čekali stari kumovi Toma i Marica.
Pop Milorad je stigao tačno kad treba. Zna on u kojoj se kući koja slava slavi, nije ga ni trebalo zvati. Mlad, naočit, svetlucavih očiju, a neposredan, veštog vokabulara i, nekako, blagonaklon, podseća me malo na vladiku Grigorija, iako je puno mlađi. Dozvoliću sebi da ocenim, baš onakav kakvi treba da služe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A ne kao…
I onda sve po redu: žito i pogača, ikona Svete Petke, domaće šljiva i loza, a iz donje kuhinje miris pečenja, koji mi je namah otvorilo apetit. Ni slutio nisam da će se uskoro na stolu naći najukusnije prasence u mom životu. Meko ko duša, topi se u ustima, a korica mu krckava ko čips. I nije mi jasno što ljudi jedu hladnu prasetinu, kad je ova vrela sto puta bolja. Prase je naručeno iz Trbunja kod Blaca, Tominog rodnog mesta, odakle je i Rade Drainac. Čisto da se zna. Pre toga je, da ne grešim dušu i zaboravim da napomenem, bio i bogato naseckan ordever i domaća supica i jagnjetina sa sve prilozima od povrća raznog. Ne zaboravljam ni teta Ivkine kiflice, ni pitu, ni 17 vrsta kolača od kojih sam probao… Pa sve!
Pre toga, kum Toma me proveo po svojim odajama. Sređenim i čistim kao u nekakvom muzeju. Kuhinja i špajz, radionica, kotlarnica… Sve je unutra bilo čisto i pometeno, svaka stvar na svom mestu, pedanterija kao nekad u porodilištu. Ruke naborale i popucale, ali još uvek jake i vredne. Njegov zagrljaj, osmeh i radost što nas gosti, to mi je ipak ostavljalo najjači utisak. Ne krijem, lep je osećaj kad ti se neko tako obraduje.
Kuma Marica nije mogla iz kreveta. Popričali smo, onako, sa vrata. Delovala je razborito, govorila razgovetno, nije slutilo da…
Al’ se i sada dobro jede baš…
Posle podne smo, u povratku, opet jezdili ulicama Beograda u žurbi do vrha Zvezdare. Vlada je, kao BeograCki fantom, hvatao zaustavne trake, prečice i obilaznice oko zloglasnog Ćacilenda, gde čovek može i da se zarazi ako priđe dovoljno blizu. Valjalo nam se, bar malkice, resetovati od onolikog jela u Golubincima, pre nego sve to, istim povodom, ponovimo kod Jelene i Bojana – njihovih kumova, na čiju slavu smo pozvani i mi, opet njhovi kumovi. Treći prejed u nepunih 24 sata, za to je potreban baš dobar trening.
Čvarci, šunka, rolovana prasetina, neka salatica sa belim lukom i još par koje nisam uspeo da probam, sve to mi je bilo predjelo za sarmu, koja je mirisala još na hodniku kod ulaznih vrata. Dal da se zaustavim na jednoj ili da posrnem kao mnogo puta do sada, bila je gotovo Hamletovska dilema u kojoj se najčešće odgovor znao unapred. Naravno – posrtanije gospodnije.
Ima jošte, dobri svete, one lepe dvaes pete, kad smo bili na svečari kod kumova naših starih…
Očas sam u sebi prepevao onu Đoletovu u vreme sadašnje dok smo ustupali mesta za stolom novoj garnituri gostiju, a mi se preselili u dnevnu gde se čupavo kuče, ne znam koje rase, ugnjezdilo u Biljinom krilu, a moja žena se topila od dragosti da smo je posle jedva odvojili od umiljate životinje koja se, očigledno, nije uznemiravala zbog jedno dvaes’ ljudi u istoj prostoriji. Ja sam se, bogme, uznemirio kad su počeli da stižu slatkiši, iskusno sam preskočio sve dok nije stigla baklava, odvojio sam jednu u tanjirić, a onda sam, uz pomoć kisele vode, svesno i bezobrazno pravio mesto u svom stomaku za bar još jednu.
Budi bar jednom karakter – mrmljao sam sebi u bradu dok sam stvarao sliku kako ću se, još jednom baklavicom, previjati u neviđenim mukama i uvećati telesnu masu bar za još dva kila, što se u mojim godinama jako teško skida. I uspelo je, odoleo sam nekako, uz pomoć anegdotica koje je vešto sipala Jelenina sestra iz Bujanovca, udata u Beogradu, uz opšte odobravanje i sleng koji je tako prijao uvcetu mome. Ništa bez nas Južnjaka, propala bi slava načisto… (namig)
Sve to me nije spasilo teške noći i užasnih snova koje sanjam samo kad se ovako prežderem. I ako mi je. Srećom, ranim jutrom, pohitali smo nazad u Niš. Samo još jedan ovakav dan i moja vagica bi doživela totalni kolaps…
Zvezdaš u „obruču“ Bed blu bojsa
Tri nedelje kasnije opet smo, onim poslednjim povodom iz naslova, Bilja i ja bili u Golubincima. Vlada, doteran i odmeren u svakoj prilici, pa i u ovoj u kojoj na onaj svet ispraća majku, brinuo je o svakom detalju organizacije. A bilo ih je… i to podosta.
Prvi put sam na jednoj sahrani video i katoličkog i pravoslavnog popa. I tek tada sam zaista upoznao i Golubince. I njegovu prošlost i sadašnjost. Tako malo mesto, jedva da ima pet hiljada stanovnika, a tako mnogo istorije… I davnašnje i skorašnje. Na Vikipediji možete naći podatak da je ovde živela Žanet, velika ljubav Ludviga Van Betovena, da je u izbeglištvu u Golubincima boravio i vožd Karađorđe 1813. godine, ali nisam znao, ili se nisam dovoljno interesovao, da se ovde početkom zlosretnih devedesetih dešavala i seoba naroda.
–Ja sam Andrija Štrapajević, Marica je bila moja rodica. Ona je od Tonkovića. Tri sestre, sve udate za Srbe. I njihov brat je oženio Srpkinju. Tako ti je ovdje nekad bilo, dosta je bilo mješovitih brakova. Došao sam sa braćom, sinom i rodbinom da je ispratimo u dvore Isusove – sve ovo mi govori čiča uredno podšišanih brčića dok mi čvrsto steže ruku i upinje se da čuje iz koje sam ja familije i ko mi je ćaća.
Upoznaje me i sa ostatkom ljudi pristiglih iz Slatine, kod Osijeka, a bilo ih je desetak na sahrani. Pre trideset godina, u Golubincima ih je bilo mnogo više… Po popisu iz 1991. ovde je živelo 1780 Hrvata, taj broj je 2002. godine opao na 799.
–Vidiš tamo onu kuću, onu iza zida… Moj pokojni ćaća ju je sagradio, a ja je dogradio i uredio, sa ovih svojih deset prstiju. Dobri ljudi su u njoj, pozovu me da uđem u dvor kad god dođem u Golubince. A često dolazim, iako od Slatine treba preć’ 250 kilometara. No, sad sam u mirovini, dođem kad mi se prohte, bar jednom u mjesecu. Bogu hvala, imam i komu…
I dok sam tako nenadano i potpuno neočekivano saznavao pojedinosti o odbegloj rodbini kuma-Marice, otelo mi se, jer sam se trudio da što manje mislim o onom što je na ovim prostorima bilo pre 30 godina, da upitam zar je sve moralo tako da bude. Zar su morali da odu…
–Eh, ne bismo mi da su se pitali samo naši susjedi iz Golubinaca. Gadno je postalo u avgustu deves’pete, kad su došli ljudi iz Krajine. Ljuti i napaćeni – govorio mi je Andrija uz izraz lica koji razume patnju onih koji su u njegovom rodnom mestu pronašli utočište.
Ja sam potom uglavnom ćutao, a gospon Štrapajević, kao da je u meni video nekog od poverenja, nastavio je svoje ispovedanje:
–Bilo nas je Hrvata, prije rata, malo manje od dvije tisuće u Golubincima. Tad je to bilo oko 40 odsto, sad ih jedva ima 15 odsto. Ja sam, srećom, svoju kuću zamjenio, uz doplatu. A evo tu su, na ovom groblju, svi moji preci. Ovdje su bili tristo godina, a dokaz ti je što su sahranjeni odmah na ulazu. Tu počivaju one najstarije porodice ovdašnje…
I zaista, na golubinačkom groblju, s jedne strane počivaju katolici, sa druge pravoslavci. Deli ih samo staza kojom prolazi povorka. Čitam sa nadgrobnih ploča, dosta tu ima fudbalskih prezimena: Crnković, Štimac, Kovačić, Krmpota… Sa druge strane Savić, Popović, Jovanović…
Pažnju mi je u jednom momentu privukla nadgrobna ploča sa prezimenom Rauk. Jer, na njoj stoji da se čovek upokojio 2027. godine. Kako bre!? Da nije greška…
–Nije, nije. Taj čovek je još živ, ali je sam sebi odredio kada će umreti – objasnila mi je teta Ivka i pohitala da još nešto pomogne oko sahrane svoje sestre, a Andrija je nastavio da mi se ispoveda…
–Moj prvi komšija je bio Srbin koji je slavio Đurđevdan. I ja sam isto, samo dvije sedmice ranije. Uvijek dvadeset trećeg četvrtoga, on šestog petoga. I išli smo jedan kod drugog, jeli prasetinu, pili rakije i vina…
Njegovu besedu prekinulo je opelo. Jedan do drugog stajali su rimokatolički i pravoslavni pop, obojica belokosi starci, malo pogrbljeni, od mase poštovani… Velečasni je stigao iz Slankamena, jer je ovdašnji otac Zdravko bio sprečen da dođe. I onda je mirnim, ali ubedljivim i nekako umirujućim glasom otpratio kuma-Maru na onaj svet uz oprost greha ovozemaljskih. Nešto kasnije, prisutne na sahrani je u obližnjem restoranu, na daći, pozdravio pravoslavni sveštenik.
Na daći neobično živo. Posebno za stolom za kojim su bili Andrija Štrapajević i njegova braća. Sa njima je sedeo Igor, meštanin golubinački, koga sam upoznao na Vladinoj penzionerskoj žurci i odmah mi se dopala njegova neposrednost. Simpa mi je bilo i to što mu je ćale poreklom Piroćanac.
Čujem ja da se za tim stolom nešto truća o fudbalu i odmah odlučim da se premestim. Jer, Igor je strastveni Zvezdaš, a oko njega sve Dinamovci. Nije red da ga ostavim samog u obruču Bed blu Bojsa.
–Ma ja sam ti bio veći Zvezdaš od njega. Malo-malo, pa me eto na Marakani. Imao sam na zidu Piksijev poster iz Tempa u prirodnoj veličini. Danima bih se nervirao kad izgube – priča mi Đuro, sada takođe žitelj Slatine.
Njegov brat Ćisa se nadovezuje:
–Piksi nam je bio idol, svima…
Sada je to Luka Modrić. I ja ga gotivim, napominjem to svojim sagovornicima sa kojima je priča tekla kao Nišava, kad nabuja posle obilne kiše.
–Mi smo ti ovdje živjeli za fudbal. Đuro je igrao, dobar je bio, samo ga je bilo muka gledati – izvalio je Ćisa dosetku posle koje su se svi grohotom smejali. Svi su zaboravili na to da su na daći. A možda i nisu. Možda je baš tako i trebalo da bude.
–Naš Jadran iz Golubinaca je imao velika rivalstva ovdje, protiv Jedinstva iz Stare i Radničkog iz Nove Pazove. Živjeli smo za te utakmice, svi, cijelo selo – nostalgično je govorio Đuro, a onda mi je Igor napomenuo da je Jadran nastao još 1920. godine i da mu je ime dao Golubinčanin poreklom iz Dalmacije.
Priča je potom, po nekoj incerciji, dotakla i ona nesrećna vremena. Ali i njih smo prošli kroz šalu:
–Kad smo odselili u Slatinu i tamo su nas malo čudno gledali. Mi smo živjeli sa Srbima, pričali smo srpski, odnosno srpskohrvatski. Najednom je trebalo da pazim na izraze. Joooj, najteže mi je bilo da za sijalicu kažem žarulja, što nisam nikad ranije. I tako ti ja jednom uđem u prodavnicu i kažem: Dajte mi dva kruha. A prodavačica me pita kako ću da ih ponesem i joj rekoh: Stavite mi u ovaj ceger za lebac – svi su na ovu slatku anegdoticu gotovo popadali sa stolica i momentalno pretvorili daću u slavlje. Života, nekad i suživota, a najviše onog ljudskog u svima nama…
Kažu da se na sahranama ljudi ne pozdravljaju, ali na ovom rastanku je, iako to nije običaj za povod kojim smo se sreli. bilo i zagrljaja.
–Kume, vidi se da si dobar čovjek. Da znaš da, kad budeš prolazio, imaš kuću u Slatini – rekao mi je Đuro na otpozdravu.
Prijale su mi te reči. I evo još me drže…
