*NAPOMENA: Treće, dopunjeno izdanje članka, objavljenog povodom 75 godina Narodnih novina, koje su u međuvremenu svedene na efemerno postojanje i od dnevnog postale nedeljni list, tek koliko da se ne ugase…
Voleo bih da je ovo bio moj novinarski zadatak. Red je, bre, da se nešto napiše o takvom jubileju. Ma ne da je red, nego bi trebalo da bude obaveza od čije težine boli glava, od koje noćima ne bih spavao, tekst koji bih bezbroj puta ispravljao i dopunjavao i onda, nakon surove uredničke korekture, bojažljivo čekao sud čitalaca… Umesto toga pišem neku vrstu rekvijema, jer u međuvremenu Narodne su svedene na efemerno postojanje i od dnevnog postale nedeljni list, tek koliko da se ne ugase i, naravno, da mogu da budu predmet takozvanog projektnog finansiranja na raznim konkursima.
Ako je neko pomislio, odmah da kažem da nije tačno. Nije ovaj tekst ogledalo moje srdžbe, ne daj Bože nekakve osvete, jer sam, zajedno sa još desetinama njih, dobio otkaz usled “promenjenih okolnosti u finansiranju lista”. Jer, Narodne su već odavno prestale da budu glasilo jednog grada koji je nekada težio da bude svoj i samosvojstven. Da li ih i takve neko kupuje, da li ih uopšte čita? Sumnjam. Jer, kad, recimo, otvorite sportsku stranu, vidite vest da Piksi neće voditi ekipu u Andori, a utakmica odigrana dva dana ranije. Groteska.
Uostalom, najveći deo ovog teksta je napisan povodom 75-godišnjice postojanja. Pet godina kasnije je dopunjen za novi jubilej, ali su, što bi rekao jedan moj kolega, pod okriljem noći uveliko radile makaze, da se gazda ne naljuti. Debelo osakaćen cenzurom, ovaj tekst je pre godinu osvanuo pomalo bljutav. Zato ću ga sada pustiti u originalu. Možda će i takav nekom biti nečitljiv. Rizikovaću…
Zadatak koji to nije
Zamišljam situaciju od pre jedno tri decenije, u kojoj bi mi urednik rubrike, nakon dvosatnog kolegijuma na kome bi se, u atmosferi duvanskog dima i živopisne rasprave, definisao praznični broj, mesec dana ranije naložio da napišem nekakav komentar ili intervju sa nekom sportskom veličinom. A Niš, ma kako to sada neverovatno izgledalo ovim mlađim generacijama, jer sport ovde godinama tavori u sivilu proseka, i te kako ima čime da se podiči. U našem gradu, podsetiću vaskolike čitaoce, pre svega ove mlađe, rođeni su Ivan Miljković, najbolji srpski odbojkaš svih vremena, Nikola Karabatić i Bojana Petrović, možda najbolji rukometaš i rukometašica sveta, opet svih vremena, vaterpolista Sava Ranđelović, trostruki olimpijski šampion, košarkaš Stefan Jović, olimpijski, svetski i evropski vicešampion… Naravno, ma koliko da je u međuvremenu njegova zvezda izgubila sjaj, a jeste, u Nišu je rođen i Dragan Stojković Piksi, doskorašnji selektor i verovatno najbolji srpski fudbaler svih vremena.
Većina bi, a i mnogi drugi uz njih, verujte mi na reč, osvanuli u prazničnom broju, samo kada bismo i dalje živeli u tim vremenima u kojima je prosečan Nišlija u sedam izjutra kupovao na trafici Narodne kao obavezno štivo, kada su novine bile neizbežan dekor trpezarijskog stola, a na njima se, tamno braon bojom, sušio kružni trag od prosute kafe, ili kada su se, u pauzama osmočasovnog radnog vremena, znatiželjno čitale u fabrikama Elektronske, Mašinske, Duvanske industrije, među indigo plavim keceljama i mantilima. Tamo gde je radilo desetine hiljada Nišlija.
Ovo, dakle, nije bio moj novinarski zadatak. To, praktično, u takvoj formi više i ne postoji. Bar ne u Narodnim. Sve se svodi na trenutke dobre volje, retke samoinicijative i bekstva od bruke… No, nekako ne bih sebi oprostio da makar koju reč nisam napisao o jubileju jedinog dnevnog lista južno od glavnog nam grada, osnovanog 18. oktobra 1944. godine, petog dana od oslobođenja Niša u Drugom svetskom ratu. Naposletku, ova okrugla godišnjica Narodnih se nekako poklapa i sa mojim skromnim jubilejom – 30 godina u novinarstvu, pa eto prilike da makar malkice podsetim na ta, za mnoge od nas, mnogo bolja vremena.
Moj prvi dodir sa Narodnim novinama bio je kad sam, kao osnovac, tamo negde u sedmom razredu, sekao iz njih kupone za učešće na čuvenom i ono vreme vrlo prestižnom Majskom turniru u malom fudbalu. A najznačajniji dodir je dan kad sam počeo da radim u njima, u jesen 1994. godine. Imao sam sreće, došao sam desetak dana pre velikog jubileja, te sam odmah shvatio veličinu i grandizonost tradicije ovog lista. Tog 18. oktobra, obeleženo je pola veka Narodnih sjajnom monografijom tadašnjeg glavnog urednika Vujče, pod naslovom “Istorija pisana u žurbi”. Svi značajniji događaji u prethodnih pola veka našeg grada i okoline pronašli su svoje mesto na stranicama te monografije, od prvih dana oslobođenja do početka zloslutnih devedesetih. Tu ste mogli da pronađete i mnogo toga interesantnog kao što su boravak Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor u Nišu, trijumf Kerbera na Subotičkom festivalu, odiseja Radničkog u Kupu UEFA, ali i kako je Niš dobio svoj Univerzitet, kojim tempom su građeni mostovi na Nišavi, na koji način se Aleksinac suočio sa teškom nesrećom u svojim rudnicima…
Kad te ščepa ovaj virus…
Godinama sam trošio džeparac na Sport, Tempo, Koš i još neke novine, voleo sam taj crni trag na svojim prstima kada bih prelistavao stranice tek izašle iz štamparije, te sam munjevito zgrabio iznenadnu priliku da se okušam kao novinar. Tada sam bio na trećoj godini prava, ali virus koji me zahvatio još pri ulasku u Narodne bio je toliko zarazan da se nikad nisam izlečio. Novinarstvo me obuzelo toliko jako da sam namah zapostavio studije i tek mnogo godina kasnije diplomirao, ali neću svoju lenjost da branim uplivom u ovaj zanat koji je, u nekim boljim vremenima, bio najlepši na svetu…
Obreo sam se u osmočlanoj sportskoj redakciji, u kojoj je podvig bio naći i stolicu, a tek na pisaću mašinu morao sam da čekam, ponekad i satima. Ne, nije to bilo gubljenje vremena, jer se svakog dana ponešto spoznavalo. Recimo, ja sam, čekajući na mašinu, pisao tekst na papiru, ali čim je urednik to video, odmah mi je otrgnuo i zgužvao tu žvrljotinu, uz nepokolebljivu napomenu: Piši iz glave!
Svakog dana probijao sam se kroz gust dim od cigareta i špalir kibicera koji su posmatrali šahovske partije nabeđenih majstora, a zapravo pacera. Majstor je, realno, bio samo Žile, jedan ćutljiv tip, koji se u to vreme više bavio tiražom nego novinarstvom i uvek je sedeo u uglu zeleno okrečene prostorije, sa par postera i lascivnim kalendarom na zidu. Nas nekolicina honoraraca bilo je srećno i kad im Dule Marković kaže “dobar dan”, jer su njegove misli uvek bile zaokupljene naslovom, koji je davao negde između jedan i dva posle podne, iako je papir bio uvučen u mašinu još u osam izjutra. Onda bi oštrikao nešto o Radničkom, stavio neki od naslova koji bismo kasnije svi koristili, tipa “Poveli pa stali”, “Gostima slađe parče”, “Jedan pišu, za drugim uzdišu” i oko tri otišao na ručak, jer Bisina supica nije smela da se hladi…
Pored njega sedeo je Edo, markantan i uvek doteran tip koji je uglavnom pratio ženske klubove. Na svoje i njihovo zadovoljstvo. U početku, imao je samo primedbe na moj račun, ali ja sam, iako mi neke baš i nisu prijale, nastojao da učim iz njih. No, ukazao mi je veliko poštovanje i na tome ću mu uvek biti zahvalan kasnijim pozivom da mu se pridružim na Niškoj televiziji, gde smo počeli jednu divnu saradnju… Nestorov dolazak u redakciju mogli smo da čujemo već na stepenicama, obavezno je imao neku žalopojku tipa “smrzo sam se k’o oslić”. Osim borilačkih sportova, pratio je i rukomet, što je, delimično, bila i moja oblast pa sam ubrzo osetio da u meni vidi i neku neželjenu konkurenciju. Mlad, drčan, prepun nekih novih ideja i modernog gledanja na sport, nisam baš bio njegov ljubimac, ali sarađivali smo, čak i kasnije kad je ostvario svoju dugogodišnju želju da bude urednik sportske rubrike.
A tadašnji urednik, od koga sam najviše naučio, bar u tim “ruki” vremenima, bio je Dragan Veljković. Nije ga mrzelo da mi pokaže, ukaže, da me uputi, otvori neka vrata na koja bih se libio da pokucam… Jer, ja sam u početku bio malo introvertan tip koji se ustručavao da telefonom pozove nepoznate ljude, još manje da se predstavlja kao novinar. Takvo zvanje trebalo je zaslužiti. Uz njegove instrukcije, sve je nekako išlo lakše i ja sam vrlo brzo dobio na brzini i veštini. Oslobađao me poštapalica, suvišnih reči i rečenica, Kulina bana, usmeravao na srž stvari i naučio da, kako bi on govorio, gađam “u glavu”…
Au, ispade Caka!
Mladi novinari iz unutrašnjih rubrika dobiju pijačni barometar kao novinarsku azbuku, a ja sam, umesto toga, pratio Omladinac iz Gornjeg Komrena i da bih stigao do njihovog terena, koji je bio na nizbrdici, pa lopta nikad nije mogla da se umiri u mestu, trebalo je da promenim dva autobusa i da krenem sat i po pre početka utakmice. U početku me nervirao repertoar psovki koje bih slušao na tom poljančetu između polja kukuruza, pa sam se branio tako što sam na utakmice išao sa vokmenom, a onda bih sa sobom vodio svog sadašnjeg kuma Kostu da mi pravi društvo. On je umirao od smeha slušajući domišljate komentare i gledajući “vedete” Omladinca, pa je vremenom i mene odobrovoljio. Glavni igrač bio je neki korpulentni centarhalf, sa statusom Bekenbauera, koji bi ponekad promašio čitavu loptu, a publika bi u neverici konstatovala “Auuu, ispade Caka”, što bi mog kumašina dovodilo do ekstaze smeha, a mene podsećalo na roman “Fudbalska generacija” omiljenog mi pisca Ivana Ivanovića, u kojem opisuje rivalstvo Pukovca i Doljevca.
Bilo je to, dakle, vreme pisaćih ili kucaćih mašina i fiksnih telefona, a do informacija se najčešće stizalo direktnim kontaktima. Rekoh već da me ovaj posao brzo obuzeo i to svog, pa me nije mrzelo ništa, ponajmanje da pešačim na treninge i tu saznam baš sve pojedinosti, od toga gde “zateže” puška Lidije Mihajlović do onih banalnih tipa koja rukometašica DIN-a, sada Naise, ima PMS problema.
Gale iz plivačkog kluba, taj dobroćudni div prodornog glasa, želeo je na svaki način da privuče decu u bazen, pa mi je par puta, u svojim izveštajima sa kojekakvih mitinga, medalju u štefeti brojao kao četiri odličja, smatrajući da je u popularizaciji sporta sve dozvoljeno. Mene je to naučilo da svaku informaciju proveravam, što je tada, bez interneta, bilo malkice teže nego danas. Nedeljom smo ginuli od posla, jer trebalo je primati izveštaje brojnih dopisnika iz okoline Niša. Ljudi moji, mnogi od njih jedva da su znali tri padeža, ali zato su u ocenama igrača padale samo devetke i desetke. Veljković bi nam tada govorio da svakom smanjimo za po dve ocene, pa su devetke u novinama osvanule kao sedmice. I sve je to moralo da se otkuca, da se sastave tabele i lepo posloži, jer Narodne su ponedeljkom imale sport na pet strana. Ali zbog toga su najbolju prodaju imale u okolnim selima.
Gaga na visokim potpeticama
Nakon četvorogodišnje osnovne škole u Narodnim, karijeru sam nastavio na brojnim niškim televizijama, sada sam na jednoj isključivo sportskoj, zvučnog imena, iz Beograda, ali svaki poziv da opet pišem za Narodne rado bih prihvatao. Najslađe mi je bilo s početka 2003. godine, kada je Gaga Nikolić bila glavna urednica i svi smo, onako kao da nećemo, izlazili na hodnik da ispratimo taj njen čuveni gaz na visokim potpeticama, posle kojeg bi sledio upitni pogled zvani “imaš li neki tekst vredan moje pažnje…” Ja sam joj nudio putopise sa putovanja po Evropi, jer niški klubovi su često bili učesnici evropskih takmičenja i pokušavao da dokažem i sebi i drugima da umem i nešto više od pukog izveštavanja sa sportskih događaja.
Urednik sporta tada je bio Dule Marković, koji mi je svakog dana govorio kako je “boj na Kosovu završen u vreme kada ja stignem u redakciju” i nalagao mi da pravim što veće prorede između redova, kako bi mi evidentirao greške i skraćivao rečenice, što mu je bio omiljeni deo urednikovanja. Naravno, ja sam, malo i povučen “slavom” sa televizije, a malkice i da njega podbadam, jer u tom iznerviranom stanju je sipao najbolje provale, radio potpuno suprotno i gotovo sudarao slova gornjih i donjih redova. Dule bi onda žurio na ručak i nije imao vremena, a ni prostora da mi bilo šta ispravlja, ali nije propuštao priliku da potencira kako na televiziji rade samo priučeni novinari i kako samo u novinama može da se ispeče zanat. To je, dobrim delom bilo i tačno, ali ja sam uvek imao potrebu da ga malo žacnem, jer sve bi se završilo smehom i nekom anegdoticom koju bih kasnije prepričavao nekim drugim kolegama. Nedostaje mi moj Dule i njegovi očinski saveti…
Te naše male slatke duele iz prikrajka je posmatrao jedan dečkić, neverovatno zaraznog osmeha, koji je još išao u gimnaziju, a u novine je došao da uči zanat, jer je još kod učiteljice znao čime će se u životu baviti… Upijao je novinarstvo brzinom svetlosti i svakim danom je pokazivao da će biti as ovog zanata, jer talenat je jednostavno nemoguće ne prepoznati… Dule Jocić, tada tek mali vragec, a danas novinarčina i najnagrađivaniji sportski novinar grada Niša, stupao je na scenu gotovo marševskim korakom i u međuvremenu je postao jedan od najboljih izdanaka Narodnih u ovih osam decenija, a njegovi tekstovi se, na portalu jednog drugog medija, čitaju i širom Srbije.
Poslednji Mohikanci
Poslednji put sam pristupio Narodnim upravo na njegov poziv, pre sada već više od decenije i evo, to naše drugovanje i saradnja traje i danas, mada mene, poprilično neprilagođenog i razočaranog u sadašnji sistem vrednosti, u novinama, a i novinarstvu, ima sve manje. Tu je zato Heleta koji obožava da druguje sa Mikijem Gijevskim na nižerazdrednim terenima, ali još više da raščivija neki zamršeni sistem kvalifikacija na Kupu afričkih nacija ili da pošalje tekst sa naslovom od dva reda koji treba svesti na dve reči. No, iako možda deluje pretenciozno tako nešto izgovoriti, a kamoli napisati, samo su sportske strane te koje podsećaju na onaj nekadašnji list čiji su novinari bili bardovi ovog zanata. Jer, jedino zbog sporta novine kasne u štampariju pošto uvek ima još nešto da se ubaci, jedino sport u Narodnim ima svog izveštača sa planetarno značajnog događaja kakav su Olimpijske igre, jedino je sport beg od onoga što nazivamo pluskvamperfektom.
Ima naravno, još toga što Narodne i danas čine posebnim kao što su genijalne karikature Saše Dimitrijevića, neprestana budnost i polivalentnost Dragane, Miše, Jovane i Srbe koji su sami u stanju da pripreme dvadesetak stranica za štampu, Aleksandrina borba za kulturu ili Ćosino traganje za naslovima koji bi čitaocu privukli pažnju u eri digitalnih medija. Saja je decenijama bila neizbežni deo ovog lista, baš kao i Ana, Groki i još par njih iz “suterena” koji su svoju mladost proveli na nekim izanđalim kompjuterima iz prošlog veka pokušavajući da održe žilu kucavicu ovog lista toliko velike istorije, a turobne sadašnjosti i neizvesne budućnosti…
Jasno i bez dvojbe, neka zlatna vremena za novine su prošla, pa ni Narodne odavno nisu ono što su bile. Što bi rek’o Njegoš “malo rukah, malena i snaga”. Od redakcije koja je nekada brojala trocifren broj ljudi, ostala je tek nekolicina entuzijasta, od kojih su neki i korifeji ove toliko degradirane profesije u kojoj su zarade na nivou socijale, a tretman dodiruje margine ovog teško obolelog društva.
A pre nekoliko godina, zamislite, ovaj je list doživeo i to da dobar deo njegove arhive, uključujući i set fotografija nesagledive vrednosti, završi u kontejneru. Godine i godine stvaralaštva, svedočenja, edicije, ilustracije završile su u ogromnoj kanti za đubre. No, ima onih koji su kopali po tom kontejneru, a nisu prosjaci i bednici, pa je ponešto od tog viška istorije ipak uspelo da ostane sačuvano…
Tačno je, ne ide kukanje uz jubilej. Vremena se menjaju, ljudi takođe, ali neke vrednosti su trajne i morale su da budu negovane. Nastale na zgarištu antifašističke borbe, samo nekoliko dana po oslobođenju, Narodne su dugo godina bile svetionik ovoga grada, a novinari ovog lista guslari, kustosi i svedoci doba, koji će, pre ili kasnije, uvek biti istorija pisana u žurbi, kako to lepo reče Dragan Vujičić, nekadašnji glavni urednik jedinog dnevnog lista, južno od Beograda…
