…za sve one koji drže do svog muzičkog ukusa i naravno da nikad neće biti profitabilan, jer mu je koncept takav da je najvažniji njegov doprinos kulturi ovog grada i države * Imamo iskustva i razumevanja za vanredne situacije, ali mi se bitno razlikujemo od Filmskih sureta i ne planiramo da bilo šta otkazujemo * Čitava planeta je postala rialiti, čak je i Donald Tramp proizišao iz jednog takvog šou programa * Bivša gradonačelnica nam je, praktično, otela ceo jedan budžet, sada smao dobili 55 miliona od Grada, ali time smo se, uz inflatornu računicu, tek vratili na davanja iz 2019. godine * Level 42, Stereo MC’s, Fun Lovin’ criminals, Victoria Tolstoy i Big band RTS-a glavni “hedlajneri” ovogodišnjeg Nišvila…
Razgovor sa Ivanom Blagojevićem je, priznaću, veliki novinarski izazov. Čovek je načitan, veštog i bogatog vokabulara, opus njegovog znanja o muzici je takav da u glavi, a verovatno i u stvarnosti, ima fonoteku veštačke inteligencije ili makar Spotifaja, a moram li da napominjem da sve relevantne informacije vezane za Nišvil drži u malom prstu. Zaista je veliki trud potreban da biste mu bili ravnopravan sagovornik. Čak i kada smo pričali o temama vezanim za sport, a to je teren na kojem se osećam komotno, pokazao je da raspolaže faktima kojima je teško izaći na crtu.
Osnivač i direktor Nišvila, džez festivala koji će narednog meseca doživeti svoje 31. izdanje, dobitnik je međunarodnih priznanja u Bugarskoj i Albaniji, učesnik je konferencija u Nju Orleansu, Šangaju, Sankt Peterburgu, Džakarti, Krakovu, Jerusalimu, Čengduu… Jedino u Srbiji do sada nije nagrađivan, osim kada su nagrade za pozorišnu režiju u pitanju, pa i to nešto govori i podseća na priču o popu i selu. No, sigurno je da satisfakciju dobija u tome što je londonski Gardijan uvrstio Nišvil (Nišville) među 10 najboljih džez festivala Evrope, što ga je Ministarstvo kulture proglasilo jednim od brendova Srbije i „projektom budućnosti“, a posebno što je bio u prilici da na svom festivalu ugosti velikane muzike u svetskim okvirima. I ne samo džeza. Nezahvalno je, zaista, nabrajati sva ta imena koja su gostovala u gradu na Nišavi i radije bih čitaoce uputio na gugl, ali možda je ipak veći greh da ovaj tekst ne obogate imena kao što su Solomon Burke, The Original Blues brothers, Candy Dalfer, Gipsy kings, Earth, wind & fire, Nouvelle Vague, Ron Carter… Uostalom, ako ste ljubitelj džeza, muzike uopšte i pikanterija vezanih za festival, posetite Nišville jazz muzej u niškoj Tvrđavi, kojim se Ivan Blagojević naročito ponosi. Ima šta da se vidi.
U svom organizatorskom opusu Blagojević je svakako ponosan i na to što je bio idejni tvorac i realizator dočeka pravoslavne Nove godine na centralnom trgu u Nišu, na kojem je 1998. godine prisustvovalo 120 hiljada ljudi i koji je do protesta zvanog „Studentski edikt“, održanog 1. marta ove godine, kada je niškim ulicama prodefilovalo bar duplo više, bio najposećeniji događaj u istoriji ovog grada. Potpis njegove organizacije nose i još četiri pozorišna Yu festa, tri rock festivala i jedan festival kamerne muzike… Prezadovoljan je, kaže, saradnjom sa džez muzejom Nju Orleansa, koji je postavkom Šabana Bajramovića, smestio kralja romske muzike u najveće svetske džez legende.
Razgovarali smo u Ivanovoj kancelariji, u Dušanovoj 15. Sa njim sam zatekao čoveka koji pomaže oko izgradnje bina. Iznad radnog stola je ogroman tapet Solomona Burka, levo su slike i priznanja. O svakoj sitnici mora da se promisli. I sve je bitno. I kvalitet posla i cena. Odbio je da odemo negde na kafu, jer kaže da se tu oseća najbolje i najprirodnije. Jeste da telefoni stalno zvone, ali i to je muzika na koju je navikao. Uostalom, sad je najnapetije, mesec uoči početka i valja sve dovesti pod konac…
* Prošle godine je Nišvil proslavio nekoliko jubileja. Obeleženo je 30 godina Festivala, isto toliko postoji istoimeni radio, a upola manje traje volonterizam na Nišvilu. Može li se reći da ste sada na nekom novom početku…
– Može. I baš je takvo i raspoloženje, kao da krećemo iznova, mada i ove godine slavimo jedan jubilej – 20 godina Nišvila na otvorenom. Mi smo 2006. godine prvi put hrabro izašli iz sale Doma Vojske, krenuli na Letnju pozornicu na kojoj smo proveli tri godine i onda se locirali na plato Niške tvrđave, gde smo i sada. Tada je svirao legendarni bubnjar Bili Kobem (Billy Cobham), koji nam je, evo, u poslednji čas, potvrdio svoj nastup i na ovogodišnjem Nišvilu. Festival je u međuvremenu toliko narastao da je za njegovu organizaciju potrebna mnogo brojnija ekipa nego tada, kada je moglo sve da se skocka i pripremi za mesec dana, a sada i bukvalno radimo na festivalu svih 365 dana u godini. I to radi nas desetak, za razliku od, recimo, Egzita na kojem radi jedno sto ljudi više. A otprilike nam je isti broj izvođača, čak je moguće da imamo i malo više njih koji će nastupiti. Praktično ćemo oko hiljadu ljudi ugostiti i 300 različitih programa napraviti… Od pozorišta, filma, slikarstva, stripa, književnosti do, naravno, muzičkih programa za decu, omladinu i za odrasle. Imaćemo hip-hop, Midnight jazz dance, jedan vrlo raznolik „festival festivala“, naslonjen na džez…
* Mada se sve značajne informacije mogu naći na sajtu Nišvila, hoćemo li malo da prođemo kroz ovogodišnju listu učesnika, na kojoj su „hedlajneri“ Level 42, Stereo MC’s, Fun Lovin’ criminals…
– Da, treba svakako naglasti da je za Level 42, legendarni bend iz osamdesetih, ovo prvi dolazak u Srbiju. Frontmen i basista Mark King će ovde, na otvaranju Nišvila, svakako dovesti rekordni broj svojih kolega basista. On ima i svoju liniju bas gitara i pojačala, vrlo je uspešan u tom poslu, a i prvi je počeo sa tom „slap“ tehnikom sviranja palcem. Kasnije je prvi i osigurao svoje prste i motivisao i pokrenuo lavinu ostalih umetnika da učine isto, da osiguraju svoje ekstremitete… Ljubitelje hip-hopa svakako je obradovala vest da će na Nišvilu nastupiti i Stereo MC’s. Oni ovde u Nišu imaju kultni status zahvaljujući nastupu na Nisomniji pre dvadesetak godina. Tada su nastupili kao duo, a sada će biti u kompletnom sastavu. Džudit Hil (Judith Hill) će biti atrakcija i u pevačkom i u sviračkom segmentu, jer svira i klavir i gitaru, a koliko dobro peva možda najviše pokazuje činjenica da je bila prateći vokal mnogih velikih muzičara – Majkla Džeksona, Prinsa, Erika Kleptona…
* Viktorija Tolstoj je baš zanimljivo ime, što zbog svog opusa, što zbog „zvučnog“ prezimena…
– Ona je svakako najveća zvezda švedskog vokalnog džeza i veliko ime i u svetskim okvirima. Objavila je 14 albuma, ali, eto, posebnu pažnju privlači trivija da je njen čukundeda bio veliki Lav Tolsoj…
Menadžer nekad i sad
* Greh je, bar meni, ne pomenuti da je Ivan Blagojević veliki ljubitelj košarke i da je i u ovim godinama basket deo njegove svakodnevnice. I sad mu možete videti grimasu zadovoljstva kad lopta prođe kroz mrežicu, a čak ni povreda oka, koja je zahtevala višestruke operacije, a koju je zadobio upravo na basketu, nije mogla da ga odvoji od koša, što svedoči baš velikoj pasiji. Otuda mi se logičnim nametnulo pitanje zašto ga nikad nije bilo u sportu, u nekom klubu ili organizaciji, tim pre što Niš baš oskudeva sa pravim sportskim delatnicima, naročito od vremena Nemanje Stankovića u fudbalu ili Petra Seratlića u rukometu. Jer, reč je o dokazanom menadžeru sa izuzetnim sposobnostima i sjajnom logikom razmišljanja…
– Možda sam očekivao pre jedno dvadesetak godina da će me neko pozvati da pomognem u delu marketinga kada je Ergonom onomad igrao u ondašnjoj Prvoj ligi. Ali, to se nije dogodilo. Tad se činilo da je Niš na dobrom putu da ima valjanu košarku, a sada je sportski potonuo, usudio bih se da kažem, dublje nego ikad. Naročito je to očigledno u rukometu. Pomenuti ljudi su bili na pozicijama moći i mogli su da animiraju ljude i okupe ih oko klubova koje su vodili. S druge strane, Niš je imao privredu. Samo u Elektronskoj industriji je bilo stotinu preduzeća, a Mašinska, u kojoj sam i ja radio kao pripravnik, imala je 15 hiljada zaposlenih… Izvozni poslovi, Irak, Iran, Libija… Za to vreme, to nije bilo zanemarljivo. Svesno ili nesvesno, zaobilazi se činjenica da je Radnički, u vreme kad je došao do polufinala Kupa UEFA, imao ozbiljan budžet. Moglo je i da se dogodi da pozove neko iz Centralnog komiteta SK i očas, recimo, Filmski susreti dobiju ogroman novac ili zalihe cigareta za preprodaju. Mislim, otišli smo malo od ovog pitanja, ali evo sada se dešava ono što tada ni u ludilu nije moglo – da neki klinci koji pokažu samo naznaku nekakvog talenta odlaze odavde sa 14-15 godina i izgube se u nekim većim klubovima i sredinama, a mi tavorimo. Košarka nije skup sport, pogotovo ako se poredi sa fudbalom. Evo, da neki košarkaški klub ima budžet Radničkog, bio bi u pet u ABA ligi, a hala Čair bi stalno bila prepuna. I to sa vraćenom niškom decom i par stranaca. Dakle, ne znam šta bih rekao. Ako me neko bude pozvao, makar bih razmislio o tome. Ovako, nema potrebe za hipotetikom…
* Big band Radio televizije Srbije biće ovogodišnji dobitnik nagrade Nišvila za životno delo, a priznanje će aktuelna postava orkestra primiti u ime svih generacija muzičara koji su nastupali u ovom ansamblu…
– Naravno da ne smemo zaboraviti predstojeći nastup Big benda RTS-a, koji će za ovaj Nišvil imati dirigenta sa Sardinije. Jeste da je to Stjepko Gut, ali on poslednjih godina živi u ovom delu Italije. Big bend će dobiti nagradu povodom 77 godina postojanja. U vreme socijalizma bio je pravi podvig da imate džez Big bend. Jer, podsetiću da su u Češkoj džezere jurili, u Albaniji ubijali i u takvoj situaciji oni su zaista bili prozor u svet. Nadali smo se da ćemo ugostiti i već stogodišnjeg Vojislava Bubišu Simića, ali nažalost on neće doći na ovogodišnji Nišvil. Čuveni dirigent, kompozitor i aranžer poznat je i po tome što je svojevremeno izgovorio čuvenu rečenicu upućenu Josipu Brozu: „Jel istina, druže Tito, da Vi ne volite džez“, a ovaj mu odgovorio: „Ma ko ne voli!?“ I posle toga su sva vrata za formiranje Big benda bila otvorena. Uglavnom će izvoditi kompozicije Duška Gojkovića, našeg najvećeg trubača, koji je nedavno preminuo, a među njima će biti i „Nišvil džubilejšn“, kompozicija koju je poklonio našem festivalu, specijalno za 20 godina našeg jubileja i izvodimo je u svakoj značajnijoj prilici.
* Naravno, Nišvil ni ove godine neće proći bez niških bendova…
– Oni po tradiciji otvaraju i zatvaraju festival. Falko spirit, sa Filipom Stipsićem kao frontmenom, otvoriće Nišvil, a zatvoriće ga Proces i tako proslaviti svoj jubilej. Biće tu i gosti iz Indonezije, a od trubača svakako veliko evropsko ime je Nils Peter Molver. Biće sjajnih italijanskih muzičara, par nemačkih bendova, predstavnika zaista odlične poljske scene. Videćemo da li ćemo moći da ponovimo Incognito, koji su nastupili 2006. godine…
* Da li to znači da lista učesnika Nišvila još nije zaokružena, jer malopre ste pomenuli i dolazak Bilija Kobema u poslednji čas…
– Najvećim delom jeste, ali uvek se nadamo da bismo u “foto finišu” mogli da dobijemo još nekog značajnog…
* A šta će biti značajno van mejn stejdževa?
– Open stejdž će biti izuzetno kvalitetan. I tu ćemo imati inostranih nastupa. Jazz for kids biće scena obogaćena pozorišnim predstavama, a očekujem da najtraktivnija bude trupa iz Šangaja, koja će dva dana zaredom igrati na tom prostoru…
* I za ovu godinu ste najavili besplatne radionice, biće i dodele nekih filmskih nagrada, a prvi put ćemo na Nišvilu videti stejdž samo za muziku nastalu veštačkom inteligencijom…
– Tako je, nju ćemo locirati na zidinama iznad Beogradske kapije. Tu ćemo projektovati klipove koje su nam slali, a tu ćemo i ocenjivati i nagrađivati te ljude. Jednostavno, moramo da idemo u susret nekim novim trendovima, da u jednom momentu ne ostanemo zatečeni nekakvim robotima na sceni. Neće to brzo da se dogodi, ali je strah kod muzičara da će ih zameniti nekakva aplikacija svakako opravdan. Mi smo se tu fokusirali na zlatno doba džeza i vokalni džez, učesnici su imali zadatak da naprave muziku u tom fazonu, mada su svi sada u nekom modernom ritmu i tržište je preplavljeno time, a čak se na njemu i dobro zarađuje…
* Videli smo prošle godine, baš na nastupu Konstrakte na Nišvilu, par songova koji su nastali upotrebom veštačke inteligencije…
– Ona već sada puno pomaže muzičarima, kao i menadžerima i biznismenima, jer toliko ubrzava posao i zahvaljujući veštačkoj inteligenciji uspevaju da ostvare odlične poslovne rezultate. Generalno, velika je korist od AI, a da li će se ona u nekom momentu „odmetnuti“ i početi da liči na Terminatora i slične filmove i da li će preuzeti ulogu Boga i početi da štiti planetu od jedine opasnosti koja može da je uništi, a to je čovek, tek ćemo videti. Ili nećemo, jer su, sa ove tačke gledišta, to još predaleke pretpostavke. No, mi nikad ne možemo znati šta se dešava u zabranjenim gradovima nekih država. Umetnici bi, čini mi se, najmanje trebalo da budu zabrinuti, jer čak i ako veštačka inteligencija bude odmenila čoveka, ona će praviti neku tipsku muziku, a inovativnost će, verujem, uvek zavisiti jedino od čoveka…
* Svedoci smo turbulentnih dešavanja u našoj zemlji. Nišvil je u januaru podržao studente tako što im je omogućio popust na kupovinu kompleta, a negde sam pročitao da ta povoljnost važi i danas. No, stvari su u međuvremenu eskalirale i evo svedoci smo najave da se Filmski susreti neće održati. Njihov suosnivač – Udruženje filmskih glumaca Srbije saopštio je da u postojećim okolnostima nije moguće održati festival u Nišu. Kakav je Vaš stav povodom toga i jeste li i Vi razmišljali o tome kako će se ambijent u kojem bitišemo odraziti na Nišvil…
– Uvek su neke vanredne situacije, rekao bih. Mi se od početka suočavamo sa raznim pritiscima, ali naš je osnovni cilj oduvek bio da zaštitimo festival u čiju smo organizaciju uložili proteklih 330 dana svojih života. I želimo da istovremeno zaštitimo interes građana da dobiju tu dnevnu dozu kulture. U svakom slučaju mi smo daleko odmakli sa organizacijom i ne planiramo da išta otkazujemo. Ni pod kojim uslovima. Jedino u slučaju da nama izvođači otkažu, ali oni su plaćeni i treba da dođu. Ako mi njima budemo otkazali, oni će zadržati sav novac, štite ih ugovori. Dakle, nas bi sada bilo kakvo otkazivanje dobro uzdrmalo. U ovom momentu ostalo je još mesec dana do početka glavnog programa i mi smo sada fukusirani na razne tehnikalije, od dočeka i smeštaja tih ljudi do najmanjih sitnica potrebnih za funkcionisanje festivala. A što se Filmskih susreta tiče, Grad nema tu mogućnost da bude jedini u odlučivanju pošto nije samostalan osnivač. U trenutku kad je nestala „ona“ Jugoslavija, propuštena je prilika da Grad napravi festival u kojem bi bio jedini osnivač i sad su mu praktično ruke vezane. Dakle, naš plan je da održimo Nišvil i spremni smo na sve opcije, kakve god da budu…
* Da li to znači da ste odustali od ideje o preseljenju festivala, a minulih godina bilo je i takvih najava, jer je opstanak Nišvila u Nišu, govorili ste, doveden u opasnost zbog neadekvatne podrške Grada.
– Ne planiramo seldibu Nišvila iz Niša, jer smo zaokružili misiju jubilranim tridesetim izdanjem. Ukoliko bude novih prepreka, nalik doskorašnjim, smanjivaćemo obim i kvalitet festivala, ali nećemo odlaziti iz Niša. Naš interes svih ovih godina je da brendiramo grad i da napravimo jedno hodočašće za sve ljude koji drže do svog muzičkog ukusa, koji ne idu na stereotipne festivale zabave kakvih je Evropa prepuna. Nišvil je redak muzički festval koji okuplja masu ljudi iz Srbije i okruženja i naravno da nikad neće biti profitabilan, jer takav je koncept i definitivno smo odustali od bilo kakve ideje o preseljenju. Mi ne možemo dovesti Dejvida Getu, ne možemo da prodamo karte od kojih bi samostalno mogli da živimo bez pisanja evropskih projekata, bez apliciranja kod Grada ili države…
* Verovatno su razmišljanja o preseljenju isparila, jer upravo Vam je Grad opredelio dve trećine svog konkursnog budžeta za kulturu, dobili ste 55 miliona dinara. Da li ste zadovoljni tom sumom i kakva je uopšte struktura finansiranja budžeta ovog festivala…
– Uglavnom smo imali dobru saradnju sa svim ljudima koji su vodili ovaj grad. Izuzetak je gradonačelnica (Dragana Sotirovski, prim.aut) koja nam je tri godine smanjivala budžet za trećinu. Praktično nam je otela, da tako kažem, ceo jedan budžet i čak pustila krivičnu prijavu na moju adresu. Od neke cifre iz 2019. godine, mi smo tek sada, ovim povećanjem, došli na taj nivo, iz navedene godine, ako se uračunaju i inflatorna kretanja. Sticajem okolnosti, mi smo potpali pod ingerencije komisije, jer je DRI (Državna revizorska institucija) procenila da mi kao privatna inicijativa ne možemo biti javna gradska manifestacija. Time su nas vratli na period pre 20 godina, da apliciramo kao početnici na konkursu. To, naravno, loše utiče na planiranje, jer smo tek u aprilu doznali da možemo da radimo festival. Ranije smo znali decembra, kada se usvaja budžet. No, bili smo strpljivi, imali smo poverenje da će gradski oci prepoznati da je ovo profitabilno i za grad Niš. Novi gradonačelnik (Dragoslav Pavlović, prim.aut) se za razliku od svoje prethodnice pojavio na prošlogodišnjem Nišvilu i to nekoliko dana nakon inauguracije. Došao je u bekstejdž, razgovarao je sa muzičarima i prepoznao je koliko je Nišvil značajan za imidž grada. Već tada je obećao veća davanja i umnogome to i ispunio, kroz odluke komisije… I samo još nešto da razjasnimo, zbog onih koji nisu upućeni kako stvari funkcionišu: mi smo dobili dve trećine na konkursu, gde se raspodeljivalo nešto manje od 80 miliona. Ukupan budžet Grada za kulturu je daleko veći i iznosi milijardu i po. Njime je obuhvaćeno sagledavanje javnih gradskih manifestacija kao što su Filmski susreti, Nisomnia, Nimus, Teatar na raskršću i obe kolonije…
* Vaša glavna zamerka sada ide prema državi…
– Tako je, jer to što dobijamo od Ministarstva kulture, a ove godine nije bilo čak ni objave konkursa, ili Ministarstva turizma, zanemarljivo je malo u odnosu na to koliko mi doprinosimo budžetu Republike. U tu svrhu smo mi pretprošle godine naručili istraživanje poznate konsultantske kuće Glenfild, ono je prošle godine završeno. Dakle, oni su izračunali da je u trogodišnjem periodu prosek benefita koji su Grad i država zajedno imali od Nišvila iznosio 294 miliona. Znači, u tom trenutku to je bila suma koja je deset puta viša od onoga što nam Grad daje, a 50 puta veći novac od onog koji dobijamo od države. Zapanjujući je taj disbalans i pokazuje da kultura nije predmet ineteresovanja nijedne političke strukture u poslednjih dvadesetak godina. Većina političara je na stanovištu da ih ta publika koja posećuje ovakve vrste kulturnih događaja nikad ne podržava i onda se okreću biračima koji manje razumeju i koji više „gutaju“ sadržaje sa nacionalnih frenkvencija. I Ruzvelt je govorio da intelektualni sloj društva ne dobija izbore, već onaj manje obrazovan, lakše povodljiv i njemu je lakše servirati neke odluke. Tako gledano, mene i ne čudi što mi nemamo neka veća davanja. Poslednjih godina, kada je kultura u pitanju, jedino se film može pohvaliti značajnijim sredstvima, zahvaljujući formiranju i funkcionisanju Filmskog centra Srbije. Tu je prošle godine opredeljeno tri milijarde dinara, a čitavo muzičko stvaralaštvo je doseglo cifru od 85 miliona. To je ogroman disparitet, a ja i dalje tvrdim da više turista dolazi zbog muzičkih festivala, nego zbog toga što je u nekom filmu Ralfa Fajnsa publika videla pejzaže Srbije. Ali, oni su esnafski bolje organizovani. Ja sam još nekakav predsednik Grupacije organizatora događaja pri Privrednoj komori Srbije i pokušao sam da kroz tu studiju dođemo do stabilnog finansiranja fesitvala od nacionalnog značaja, ali uz svu početnu podršku, nismo dobili adekvatnu reakciju. Egzit je na početku jedini bio na budžetu, sad nije ni on. Nadam se da će u nekom skorijem vremenu izdavanja za kulturu biti veća. Exit, Love fest, Arsenal, Guča, Beerfest i, naravno, Nišville doprinose kasi Srbije i sigurno je da bi trebalo da dobiju neki deo kolača i iz republičkog budžeta…
* Nišvil je, naravno, festval otvorenog srca na kojem se mogu čuti najrazličitiji žanrovi i oduvek je, onako, lokalpatriotski, pružao šansu niškim bendovima da se iskažu. Međutim, ovdašnja muzička scena je, čast izuzecima, prilično siromašna što je gotovo pogubno za grad koji je iznedrio Lutajuća srca, Galiju, Kerber, potom i Nemanju Radulovića… Šta je uzrok tom poniranju, upitao sam čoveka koji je završio Ekonomski fakultet, a do 1990. se bavio pozorišnom režijom, ali mu je muzika ipak glavno opredeljenje u životu…
– Godinama je na delu jedna centralizacija u kulturi. Tamo gde su nacionalni mediji – tu je moguće i promovisati se. Ima i dešavanja i platežno sposobnih posetilaca, ambasada, stranih predstavništava… Niš je malo skrajnut sa tog aspekta i dosta se ljudi iseljava odavde, realno. Sve to što su radili entuzijasti nacionalna televizija je dosta podržavala. Trenutno, nijedna televizija, izuzev donekle nacionalnog servisa, ne bavi se kulturom. Rialiti, pričaonice… sve je to zapljusnulo gledalište, a ljudi koji se bave kulturom teško da mogu biti uzor bilo kome u ovom trenutku. Planeta je postala rialiti, čak je i Donald Tramp proizišao iz jednog takvog šou programa. Iz Niša je EYOT jedini uspeo da iskoči i da napravi svetsku karijeru u džezu, drago mi je da su počeli na Nišvilu… Stereo banana ima svoje poklonike unutar ex Yu prostora u toj muzici u kojoj egzistira i ima još par bendova koji imaju potencijal, ali treba im daleko veća podrška i u Ministarstvu kulture za izdavačku delatnost do nekih gradskih para za projekte. Jer, sada ispada da smo mi uzeli sve pare na gradskom konkursu, ali podsetiću da je taj budžet prošle godine bio smešan i iznosio je šest miliona…
Hod po mazohizmu
* Prošle godine ste se još jednom potvrdili i kao pisac. U knižarama se našla i Vaša druga knjiga pod nazivom „Hod po mazohizmu“, koja sadrži 25 priča i predstavlja zbirku blogova iz privatnog života i dešavanja sa Nišvila. Hoće li biti još takvih iskoraka…
– Gledao sam da zaokružim ovih 30 godina. Desetak godina ranije sam izdao prethodnu knjigu pod nazivom „Hod po džezu“, tako da je ovo bio logičan nastavak. To je hronika jednog vremena, trudio sam se da pokažem i neki svoj spisateljski dar, mada je Dragan Velikić u svojoj
recenziji preterao upoređujući me sa Markom Tvenom. Knjiga ima vrlo interesantno dizajnersko rešenje Lionida Pilipovića i tehničku obraduI Ivana Petrovića, koje je pobudilo veliko zanimanje, da ne kažem zavist i čuvenog ruskog oftamologa i hirurga Ernesta Muldaševa. To je čovek koji je odbio milion evra sa nekih američkih klinika da bi napravio jednu u svom rodnom gradu. Boravio sam kod njega na Uralu zbog ove povrede zadobijene na košarci i poneo sam neke njegove knjige da mi potpiše… „U potrazi za gradom bogova“, „Od koga smo postali, „Zašto nismo besmrtni“… to se čita po celom svetu. I tamo u Ufi, četiri vremenske zone odavde, htedoh da mu poklonim moje dve knjige, kad je on ostao u potpunom šoku videvši njihove korice i dizajn. I onda je glasno i evidentno počeo da negoduje, što je meni bilo smešno, ali sam pokušao da mu objasnim da se njegovom izdavaču ne bi isplatilo da radi tako luksuzno izdanje da bi prodao stotine hiljada primeraka. A svakako su zanimljivije za čitanje, jer, na primer, govore o prethodnim civilizacijama koje su postojale pre naše…
* Tema svakako neće nedostajati…
– U svakom slučaju, nastaviću da pišem. Eto, možda baš o toj ljubavi prema košarci zbog koje rizikujete da izgubite oko, mada na samom Nišvilu možete da vidite i prepoznate sijaset čudesa i neobičnih situacija, kao onu u kojoj jurite nekog koji beži sa bine i peške kreće za Beograd (slučaj Kenny Garett, prim.aut) da biste ga vratili na nju… Nemam vremena da to zabeležim baš onda kad je sveže, nego kasnije u nekih dva sata, kad mi nadođe inspiracija, stavim sve na papir, kako se to žargonski kaže. A to je ipak malo ozbiljniji posao koji nalaže znatno više truda. Eto, Dejan Stojiljković me kritikuje kakav sam ja to pisac kad koristim rejting Nišvila da prodam svoje knjige i onda ja u šali pripretim da me ne ljuti, jer ću odvojiti jedno popodne da napišem roman… Ovo sam na kraju pomenuo, jer će na Nišvilu svirati i Fun Lovin’ criminals, bend za koje me Deksa godinama podsećao da su dobri i da treba da ih dovedemo. I evo, ispunio sam mu želju, pa će sad valjda biti biti malo blaži prema meni…
