Ubrzo nakon Titove smrti, temelji ondašnje Jugoslavije počeli su da se urušavaju. U proleće 1981. godine Prištinom je odjekivao slogan „Kosovo republjik“ u demonstracijama koje su nagoveštavale krvav epilog. Ubrzo je i privreda počela vidljivo da leluja, imali smo nestašicu kafe, uskoro će biti i nestašice struje, na pumpama će biti sve manje goriva i sipaće se samo uz „par-nepar“ bonove… No, još je to bila jedna srećna zemlja od 22 i kusur miliona stanovnika u kojoj je najveći broj njenih žitelja živeo lepo i, nekako, sigurno. Vrata stanova se nisu ni zaključavala, odlazak lekaru nije podrazumevao nekakvu vezu, ili makar kesu sa poklonima, od plate je moglo da se „ušteka“ za more. Malo šta je nagoveštavalo da će, nepunu deceniju kasnije, ta srećna zemlja nestati u vrtlogu rata od koga rane još nisu u potpunosti zaceljene.
Tog proleća, do tada nepoznata, grupa „Aska“ nas je predstavljala na Pesmi Evrovizije, prelepa Splićanka Ana Saso izabrana je za Mis Jugoslavije, a veliki Džo Koker održao je koncert u Beogradu. U fudbalu, oduvek najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, Jugoslavija se spremala za Svetsko prvenstvo u Španiji, na kojem je imala velike ambicije, a niški Radnički je, senzacionalnim podvizima u Evropi, krao slavu klubovima „velike četvorke“. Radnički je bio hit, ne samo u Nišu, već i u čitavoj Jugoslaviji, a bogme i u Evropi.
Plasman u polufinale Kupa UEFA potpuno je sludeo Niš tog aprila 1982. godine. Osim fudbala, u gradu na Nišavi ništa više nije bilo važno. Niški klub ostao je jedini predstavnik Jugoslavije u Evropi i svakog dana sticao je sve više navijača, simpatizera, poštovalaca… Kada je okončano četvrtfinale, na žrebu u Cirihu nije bilo više brojnih velikana, pa ni madridskog Reala, koji je u Kajzerslauternu primio pet komada. Više nije bilo ni želja, ni timova za izbegavanje. Ostali su samo najbolji! U petak, 19. marta, dva dana nakon što su izbacili Dandi junajted, Nišlije su sa velikim iščekivanjem i nadama čekale vesti iz Ciriha i rivala u polufinalu. Žreb je najpre odredio da se sastanu Kajzerslautern i Geteborg, što je značilo da će Radnički ići na Hamburger Šport Ferajn. Ili, skraćeno HSV.
Baš kao i prethodni rival Nišlija – škotski Dandi junajted koji je godinu kasnije osvojio svoju jedinu titulu prvaka, a potom igrao u polufinalu Kupa šampiona, i Hamburger je u to vreme živeo svoje najbolje godine u istoriji dugoj čak 139 godina. Direktor kluba, osnovanog još 1887. godine, bio je ambiciozni Ginter Necer, koji je, nakon dvojice Jugoslovena Branka Zebeca i Aleksandra Ristića, za trenera doveo čuvenog Ernsta Hapela. Austrijanac je znao kako se osvajaju trofeji, jedan je od najvećih trenera svih vremena i prvi koji je osvojio titulu klupskog prvaka Evrope sa dva različita tima. Hapel je 1970. godine doneo titulu prvaka Evrope Fejenordu, a 1983. godine i Hamburgeru. Kasnije su ovaj podvig ponovili još samo Otmar Hicfeld, Žoze Murinjo, Jup Hejkens, Karlo Anćeloti i Pep Gvardiola.
HSV je trenutno povratnik iz „Cvajte“, sva je prilika da će se najzad zadržati u Bundesligi, ali osamdesetih je živeo svoje najslavnije dane. Od svojih šest titula prvaka Nemačke, poslednje dve je osvojio upravo u to vreme, 1982. i 1983. godine. U Evropi se tek „zagrevao“. Osvojili su Kup kupova 1977. godine, a tri godine kasnije ovaj nemački klub izgubio je finale Kupa šampiona od Notingem Foresta. Godinu nakon što je eliminisao Radnički, HSV je postao i prvak Evrope pobedivši u Atini Juventus 1:0 golom čuvenog Feliksa Magata. Na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Španiji, Nemačka je igrala finale, a u toj reprezentaciji popularnih „pancera“ igrala su i četvorica tadašnjih igrača Hamburgera – Horst Hrubeš, Manfred Kalc, Feliks Magat i Holger Jeronimus. Za HSV je igrao i danski reprezentativac Lars Bastrup, kao i povremeni jugoslovenski Boriša Đorđević. Dakle, HSV je bio ekipa koja je u to vreme bila među najjačim u Evropi.
I još jedna „pikanterija“. U periodu od 16. januara 1982. do 29. januara 1983. godine, dakle više od godinu, HSV nije doživeo poraz u 36 prvenstvenih mečeva, što je dugo bio bundesligaški rekord, koji je oborio tek Gvardiolin i Hejkensov Bajern Minhen, koji od 2012. do 2014. godine nije bio poražen u 53 uzastopna meča u Bundesligi. A u Evropi, HSV je izgubio samo tri meča. Jedan od Radničkog i oba od Geteborga u finalu Kupa UEFA 1982. godine.
Dakle, taj i takav Hamburger stajao je Radničkom na putu do finala Kupa UEFA. Nemci nikad nikoga ne potcenjuju! A naročito nisu Radnički, koji je eliminacijom Napolija, Grashopersa, Fejenorda i Dandi junajteda pokazao da njegovi evropski uspesi nisu bili slučajnost.
–Pričao mi je, godinama kasnije, Boriša Đorđević da su nas se čak i pribojavali i da pre tih naših mečeva nisu tako studiozno prilazili duelima sa nekom ekipom. Znali su bukvalno sve o svakom od nas! A i mi smo znali da pred sobom imamo veliki tim. Ali, baš kao i u prethodnim mečevima, verovali smo u sebe, nadali se da možemo i njih da eliminišemo – priseća se kapiten Nišlija Milovan Obradović velikih duela sa Hamburgerom.
A Niš prosto nije mogao da dočeka taj 7. april i prvu utakmicu sa nemačkim timom. Karte su planule za par sati i samo su oni najsrećniji i najsnalažljiviji mogli na Čair. Niškim ulicama vladala je karnevalska atmosfera, automobili su besomučno trubili, deca su imala skraćene časove u školi, vazduhom se širio miris roštilja… Sat pre utakmice, Čair je bio prepun. A TV prenos željno se iščekivao u čitavoj zemlji…
Radnički je igrao bez Aleksandra Panajotovića, junaka prethodnog duela sa Dandijem, koji je imao dva žuta kartona. Ipak, iako bez klasičnog špica, Duca Nenković je Nemcima suprotstavio napadački sastav, u kojem su ulogu ofanzivnih veznih imali i Beganović i Stojiljković i Aleksić, a prvi napadač bio je Nikolić. HSV se oslanjao na snagu robusnog Hrubeša, hitrost Bastrupa, lucidnost Fon Hesena. U sastavu nije bilo povređenog Magata.
Vrelinu Čaira Nemci su osetili već na startu utakmice, Miki Aleksić je imao šansu, odmah potom i Drizić posle kornera. Najbolju priliku imao je Beganović u 32. minutu, ali je Štajn čudesno intervenisao. Radnički je dobro funkcionisao u odbrani, iako su Fon Hesen i Džimi Hartvig opasno pretili. Na poluvremenu nije bilo golova.
Najviše su se u niškom timu pribojavali Hrubeša, ali se najbolji strelac nemačkog tima nije ni video na terenu. Miloš Drizić ga je katancem zaključao.
–Pamtiću te duele sa Hrubešom dok sam živ. Odmah sam mu stavio do znanja da se neće naigrati. Loptu gotovo da nije pipnuo, uvek sam bio ispred njega. Gde on, tu i ja. Sećam se da mi je Duca Nenković pre utakmice rekao da ne smem da napravim nijedan faul nad njim i da će me zameniti prvi put kad ga budem nepropisno zaustavio. Poslušao sam ga, naravno. A kako drugačije, pa imao sam samo 20 godina – seća se Driza duela sa plavokosim centarforom, kao da su se juče događali.
Taj duel posebno je ostao u sećanjima nekadašnjem novinaru Narodnih novina Dušanu Markoviću. Naime, on je Nenkoviću preneo saznanja, koja je dobio od – jedne žene. U vremenu u kojem nije bilo interneta, ali ni mobilnih telefona, Marković se trudio da što bolje upozna čitaoce sa snagom HSV-a. Danima je pokušavao da kontaktira Branka Zebeca, koji je odlično poznavao tim Hamburgera, bio im je trener do 1980. godine. Međutim, na telefon bi se uvek javljala Zebecova supruga. Mnogo godina kasnije otkriveno je da je Zebec imao problem sa alkoholizmom…
–Kad god bih nazvao, njegova supruga mi je odgovarala da Branko nije kod kuće ili da spava. I konačno, nakon nekoliko mojih pokušaja, upitala me za razlog poziva. Kad sam joj objasnio, rekla mi je: „Pa, nema problema, gospon, ja ću Vam reći sve o svakom igraču Hamburgera“. I zaista, izdeklamovala mi je i najveće pikanterije. Recimo, za Hrubeša je tvrdila da je samo prividno neustrašiv i da je u stvarnosti plašljivko, te je posavetovala da ga par puta samo malo jače „uštinu“ i biće miran kao bubica. I zaista, Driza ga je „uspavao“ na utakmici – prisećao se kolega Marković „skautiranja“ koje je čitaocima Narodnih preneo kao Zebecova, a zapravo…
Velike duele vodili su Miroslav Aleksić i desni bek HSV-a Manfred Kalc. Miki kaže da su mu ostali u nezaboravu:
–Trebalo je on mene da čuva, ali izgledalo je kao da ja njega pazim. Toliko je Kalc igrao ofanzivno da sam više pažnje obraćao na to da mi ne pobegne, nego kako da uđem u šansu za gol – ne zaboravlja tada vihorno krilo Radničkog bitke sa čuvenim nemačkim bekom. No, Aleksića je u poluvremenu zamenio Rade Radisavljević, koji u 48. minutu nije najbolje primio loptu i šansa je propala. Samo minut kasnije, Milevski je umalo savladao Milenkovića sa 25 metara. I onda, eksplozija na Čairu. Bojović, koji je vodio pravi boj sa veznim fudbalerima Hamburgera, sjajno je pronašao Beganovića, ovaj se stuštio u peterac, raspalio i poslao pravu bombu pored nemoćnog Štajna za velikih, ogromnih 1:0.
–Utakmica koju ne mogu da zaboravim, čak i kad bih hteo, jer sam dan posle nje otišao u vojsku. Takva su vremena bila, JNA nije mogla da čeka, mada bi verovatno bilo drugačije da sam igrao u Zvezdi ili Partizanu. Sećam se da sam dobio visoku ocenu u nemačkim novinama, uz opasku da bih, po stilu, mogao da igram u bilo kom bundesligaškom klubu. Nažalost, revanš sam, umesto u dresu Radničkog, odgledao u uniformi i živ sam se pojeo što nisam mogao da pomognem drugovima – priseća se Zoran Bojović duela sa Nemcima.
U drugom poluvremenu, HSV je pritisnuo i ubrzo izjednačio, preko Fon Hesena. Usledili su minuti opreza na obe strane, a onda je Milovan Obradović postigao gol karijere za velikih 2:1.
–Uzeli smo im loptu na njihovoj polovini, povukao sam je, prošao nekoliko prepreka, utrčao u šesnaesterac i plasirao u donji levi ugao. To je gol koji mi se urezao u sećanje – opisao je Obradović akciju iz 75. minuta, kojim je Radnički poveo i pobedio.
U loži niškog stadiona sedeo je selektor Miljan Miljanić, koji je posle meča prišao Obradoviću:
–Odigrao si fenomenalno! Sigurno putuješ na Svetsko prvenstvo.
Ipak, u Španiju je, umesto Drde otišao Hrstić iz Rijeke, a Miljan se nije setio ni Drize, ni Bojovića… Nikog iz Radničkog nije bilo na Mundijalu, osim golmana Pantelića koji je tada igrao za Bordo, a reprezentacija Jugoslavije, koja je, sećamo se, mnogo obećavala, vratila se kući već posle prvog kruga.
U Nišu je danima vladala euforija. Stizale su čestitke, telegrami podrške, Radnički je stekao nove navijače i brojne poštovaoce širom Jugoslavije, ali i Evrope. A u Hamburgeru su znali da će u revanšu biti jako teško. Zato su se dobro, baš dobro pripremili za drugu utakmicu i ubedljivom pobedom 5:1 otšli u finale, u kojem su izgubili od Geteborga, na čijoj je klupi sedeo tada mladi trener Sven Joran Erikson.
Nišlijama su ostala sećanja na jedno nezaboravno i nepovratno doba kada se čitava Evropa pitala „Kude je taj Niš“.
RADNIČKI – HAMBURGER 2:1
Niš, 7. aprila 1982. godine. Stadion Čair. Gledalaca: 25 000. Sudija: Luiđi Anjolin (Italija). Strelci: -1:0 Beganović 49. -1:1 Fon Hesen 55. -2:1 Obradović 75.
RADNIČKI: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić (Stanković), Aleksić (Rade Radisavljević), Beganović.
HAMBURGER: Štajn, Kalc, Groh, Jakobs (Đorđević), Jeronimus, Hartvig, Milevski, Fon Hesen, Hrubeš, Vemajer, Bastrup.
