Karte za Depeche mode kupio sam već u januaru, šest meseci pre koncerta u Zagrebu i to dok sam, gledajući neku dosadnu košarku, preslušavao The Spirit, njihov pretposlednji album. Na internoj listi, ta „ploča“ zauzima vrlo visoko treće mesto, iza neprikosnovenog Violatora i za nijansu slabijeg Songs of faith and devotion. I baš me taj album, svojim kvalitetom, ubrzao ka Zagrebu, jer DM te 2023. godine nisu uvrstili Beograd u svoju Memento mori turneju. Čak sam se i radovao tome. Kad već nisam išao u Zagreb u doba dok je Dražen plesao, ili dok sam besomučno slušao Džonija i čitao Alana Forda, eto, sad je prilika. Provedimo vikend zajedno, rekoh sebi i – Zagrebu.
Depeche sam prvi put gledao uživo tek iz trećeg pokušaja. Najpre je trebalo da odem u Sofiju sa mojim The kumašinom. Skoro da sam kupio kartu po, sećam se, nekoj bagatelnoj ceni, ali onda se ukazala prilika za nešto malkice veće od omiljenog mi benda na stadionu Lokomotive. Jer, tog 21. juna 2006. bio sam na Alijanc areni u Minhenu, gde sam, kao novinar nekadašnje TV5, pratio kako nas Obala slonovače, bez kažnjenog Drogbe, ispraća gologuze sa Mundijala. I sećam se dopisivanja sa Kostom. Ja njemu 1:0 – Žigić, on meni A Question of time… Ja njemu 2:0 – Saša Ilić, on meni Suffer well. Uskoro mi je Aruna Dindane ubio svaku volju za daljim kuckanjem…
Drugi put uzeo sam kartu za Fan pit zonu na Ušću, ali je Beograd tog 20. maja 2009. godine uvršten u samo osam gradova u kojima nije održan prvobitno zakazan koncert zbog gastroenteritisa Dejvida Gena, što mu je, ispostavilo se, spasilo život, jer mu je otkriven tumor u ranoj fazi. Ipak, treća je bila sreća. Četiri godine kasnije, 19. maja 2013. godine, DM su održali veličanstveni koncert u Beogradu pred oko 30.000 ljudi, među kojima smo bili i nas trojica „fenova“ iz Niša. Avaks, Hibrid i ja. Pardon, Kosta, Kusalo i ja. Iako im je matrica pukla na Barrel of a gun, bio je to koncert za pamćenje, a neverovatno dobar zvuk iz moćnog ozvučenja učinio je da jedva dočekam reprizu. Na nju sam, eto, čekao punih deset godina.
Do Beograda nas je odvezao moj drug Đole, koji me je s kraja osamdesetih i naložio na Depeche, a onda je tandem u sastavu VK & ZP produžio Fliks busom do Zagreba, ispraćen pravim letnjim pljuskom. Noćna vožnja prošla je relativno brzo, vreme sam ubio ponovo čitajući biografiju DM Stiva Malinsa, u želji da još malo pojačam zadovoljstvo što hrlim u susret nekadašnjim šminkerima iz Bazildona, ali i što ću najzad videti kako Zagreb izranja iz sna…
Stigli smo baš u zoru. Tek kasnije, budi se grad, neke poderane ulice, bljesak mokrih tračnica… I zaista, dok su mi nadolazili Džonijevi stihovi, prvo što sam ugledao napuštajući kolodvor bili su tramvaji. Jedan svakako ide preko Trešnjevke, gde nas je čekao Air bnb smeštaj… Ali, do čekiranja je ostalo još nekoliko sati, sasvim dovoljno da odemo tamo gde mozgovne vijuge šeću svoje pse…
Jutro je bilo malo prohladno, do filigranskih pločnika na Trgu bana Jelačića išli smo sunčanom stranom ulice. Kod spomenika kralju Tomislavu ugledali smo plavog goluba, ispred Mimarinog muzeja gospođa je šetala nasmiješenog psa, a na stepenicama Hrvatskog narodnog kazališta videli smo zagrljene parove u gomili snova, kako se ljube, kako se ljube… Pogled sa Gornjeg grada vratio me u vreme Dunje i Mazala, u Tkalčićevoj ulici „sreli“ smo profesora Baltazara.
I baš tu, kod istoimenog kafea, dok je glavni zagrebački korzo bio još praznjikav, VK mi je nešto objašnjavao na tečnom niškom akcentu, onako vokalno kako samo on ume. I to je pobudilo pažnju jedne sredovečne gospođe. Namah nam se ljubopitljivo obratila:
–A odakle ste Vi, mogu li kako pomoći…
Pre odlaska u Zagreb bilo je i onih koji su mi govorili da pazim šta radim „tamo“ i da se ne smucam previše, na šta sam se ja samo nasmejao. I evo, naišli smo na prvi test, ispostaviće se sjajnog, gostoprimstva.
–Iz Niša smo, ovdje smo na kratko – htedoh da ispadnem duhovit, ali gospođa izgleda nije prepoznala vrcavost u malo prepravljenom Bregovićevom stihu.
–Eee… Bila sam tamo kao djevojka, jednom davno – tu je gospođa malo zastala i uzdahnula, kao da je želela da se seti nečega baš značajnog iz davno prošle mladosti. No, ubrzo nas je ponovo odmerila i objasnila nam da iza zgrade Hrvatskog povijesnog muzeja nema ničeg vrednog povratka u Gornji grad.
–Ugodan Vam boravak želim – reče gospođa ljubaznim glasom i zamače iza ćoška, a mi smo, ozareni, seli da ispijemo prvu jutarnju kavu.
Netom potom, jeftino sam kupio breskve na tržnici Dolac blizu katedrale, častio se magnetićem grada Zagreba, a onda smo se, o sićušnog li sveta i velikog li Dipeša, susreli sa još nekolicinom Nišlija koji su istim povodom stigli u hrvatski kapitol. No, valjalo se odmoriti posle neprospavane noći, te smo na Cvetnoj pijaci dozvali taksi. I tu smo bili vrlo prijatno iznenađeni. I spikom i cenom.
–Dugo sam radio u Njemačkoj, uštekao za auto i evo sada taksiram. Daleko Vam je ovo, frendovi moji, od neke ideale, ali niko Vam ovdje neće priznati da se nekad bolje živjelo…
Opet mi se omaklo:
-Čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude – otelo mi se u dobrom raspoloženju, ali je taksista ipak predugo boravio u zemlji Germana da bi prepoznao Štulića…
-Ma nekad je bilo kud i kamo ljepše, eto, da Vam ja kažem. Vidi ove jalovice… Au, kukala im majka – pokazivao nam je očima na nekolicinu oskudno obučenih devojaka koje su stajale kraj naše trase.
-A kaj se kod Vas događa, isti bedak kao ovdje, jel da… jao kak’ lijepih cura ima u Beogradu, bio sam ondje prošle godine na nekom tulumu – koloplet misli izlazio je iz simpatičnog taksiste, koji nas je prilično brzo dovezao do Trešnjevke.
–Euro i 75.
-Kaj si rekel – hteo sam, ali nisam izustio u bojazni da taksista u mojoj prevelikoj želji da pričam zagrebačkim slengom ne prepozna nekakvo ruganje. Stoga smo se drugar i ja samo pogledali u neverici. Očekivali smo daleko skuplju vožnju i obojica pohitali da nađemo metal od dva evra i sa zadovoljstvom ga častimo kusurom.
Google maps je pokazivao da do Arene Zagreb ima dosta da se šipči. Krenuli smo tramvajem, nastavili pešaka, mostom preko Save, a onda malo i kejom, pa kroz neko šipražje. Sat i po pre koncerta gužva je već bila evidentna, a na stepenicama Arene, vidno raspoloženi i dobro zagrejani, sedeli su fanovi Dipeša iz brojnih okolnih zemalja i pevušili nešto nalik na Words are very unnecessary… U mirisu nečega što je ličilo na travu, čuo se mađarski, slovenački, češki ili slovački – nisam siguran, a Bogme i srpski, sa beogradskim akcentom. Tu su im se pridružila i dvojica Nišlija, vidno zadovoljna što su među svojima, iz talasa žita koji se njiše u ritmu Never let me down… Zalepio sam se za čoveka koji je nosio majicu sa naslovnicom Spirita, što je zamjetio i moj drugar te mi je odmah po dolasku u Niš poklonio istu takvu. Dobri moj VK.
Elem, imali smo karte za mesta pod svodovima Arene, ali mi ne bismo bili mi kad ne bismo iskoristili trenutak nepažnje čoveka na vratima i uvukli se u sektor ispod našeg. Ovo muvanje i znatno bolja pozicija nisu zadovoljili naše ambicije. Naprotiv, ohrabreni da bezobrazno nastavimo do ograde Fan pita, VK je pozvao momka koji je stajao na ulazu u donji parter i tutnuo mu 20 evrića u ruku.
–Ne mogu, doista, kamere snimaju. Sorry – ljubazno nas je odbio momčić i ne pogledavši u novčanicu, što znači da visina mita i korupcije nije bila presudna u njegovoj odluci da odbije suradnju.
Uskoro su se pogasila svetla, obezbeđenje na ulazu je dodatno pojačano, pa smo odustali od ideje o proboju. No, super smo mesta zauzeli i to nije bila samo uteha za odstupnicu. I nakon nastupa neke predgrupe koju nismo ni slušali, na pozornici su se najzad našli – oni.
My cosmos is mine i Wagging tongue sa novog albuma samo su nas zagrejali, a onda je, uz prve tonove mitske Walking in my shoes krenulo potpuno opuštanje. Skroz smo uronili u It’s no good, Dejv je u In your room pustio svom raskošnom glasu na volju i ovako matore nas ubacio u potpuni trans. Nakon što je Martin Gor ostao sam na sceni sa svojim a capella verzijama Home i Strangelove, ostatak benda ga je iznenadio rođendanskom tortom, jer je autor najvećeg broja remek dela ovog dugovečnog benda baš te večeri napunio 63.
Taj detalj je dodatno raspištoljio sve prisutne u hali, te je drugi deo koncerta bio još ubedljiviji. Ghosts again je udarna stvar sa poslednjeg albuma, Gen je ponovo briljirao u I feel you, a onda se, uz ovacije, na ekranu pojavio lik preminulog Endija Flečera u World in my eyes… Tempo se samo pojačavao, uz neizbežne Stripped i Enjoy the silence, mada sam, kako se bližio kraj, uhvatio sebe da ispoljavam i neke male zamerkice na set listu. Pre svega, na izostanak par pesama sa Spirita, a najviše bih voleo da sam uživo čuo Going backwards. Na bisu su odsvirali još četiri stvari, fenomenalnu Condemnation, meni pomalo već ižvakanu Just can’t get enough, koju, iskreno, više volim u izvođenju navijača Glazgov Seltika, zatim legendarnu Never let me down again i, naravno, Personal Jesus. Tu mi ja zaista falila Policy of Truth, ali šta da se radi kad imaju toliko dobrih pesama u svom opusu… Depeche mode su definitvno jedan od onih bendova kojima biste, i nakon pet sati svirke, mogli da nađete pesmu koju nisu, a mogli su…
Drugi dan u Zagrebu morao je, bar djelomice, biti posvećen mom nekadašnjem idolu, uz koga sam i zavoleo košarku. Ne verujem da je puno njih provelo toliko vremena u Draženovom muzeju, ali jednostavno imao sam potrebu da svaki artefakt dobro prostudiram. Iznova sam se vraćao prethodnom izlogu, silazio sa sprata u prizemlje i natrag gore da ponovo nešto pogledam… A pogledali smo i filmić o Draženu, usput sam se i nekoliko puta presvlačio, morao sam da probam i dres New Jersey Netsa… Samo da vidim kako mi stoji, jer 108 evrića mirisalo je na kiselo grožđe… Epilog: VK me jedva odlepio od dresa i izvukao vanka, ali morala je i kafica da se popije u Amadeusu, nekadašnjem Draženovom kafiću. Nisam imao srca da ga teram da idemo i na Mirogoj.
Imali smo još do povratka, pa smo posetili i Muzej novog vala – jedno baš originalno zdanje u kojem ćete pre svega pronaći svoj osmeh. Sve nam je tu bilo interesantno. Kustos Tomislav velikodušno je navodio poreklo svakog predmeta u muzeju, objasnio kako se na zidu našao originalni plakat sa svirke Leb i sola u Zagrebu ’78, ispričao nam i poneku anegdotu iz života svog nekadašnjeg komšije Džonija, kako im je Gobac darovao sako sa koncerta… Zidove muzeja krasi i mnoštvo ploča, fotki, knjiga i drugih autentičnih eksponata iz vremena u koje smo se vratili brzinom svetlosti. Setili smo se i bonova za gorivo i nestašica svega i svačega, redukcija struje, ali i nekih, za nas, srećnih godina kad je najvažnije bilo slušati dobru muziku ili imati fintu kao Dražen. O tome nešto više u „Crno-bijelom svijetu“, ako niste gledali…
Zagreb, naravno, ima još puno dobrih ponuda za nas, sada samo obične turiste. Osim ugodnih kafića i restorana, možda niste znali, ali postoje i muzeji čokolade i gljiva, kao i muzeji zaboravljenih priča i osamdesetih. Čak i muzej prekinutih veza. Mi smo, eto, jednu obnovili – vezu sećanja ne neka mnogo bolja vremena, mada će nam neki prebaciti da i nisu bila tako dobra, čim su posle njih usledila neka mnogo loša.
Ima Džoni prave stihove i za to: Ili je nemir ili je strast, ima tog ovdje isuviše…
