Kao i svakog dana, obilato sam koristio blagodeti piraterije i tragao za sportskim sadržajem koji bih plasirao u centralnoj informativnoj emisiji Niške televizije, kada sam na britanskom Skaj njuzu, negde oko 18 sati, naišao na telop od kojeg mi se zaledila krv u žilama:
BREAKING NEWS: NATO begins Air strikes on Yugoslavia
Havijer Solana je govorio kako smo bili nevaljali, pored njega su, onako namrgođeni, stajali Vesli Klark i Džejmi Šej, likovi koje ćemo u naredna bezmalo tri meseca dobro upamtiti, zvučalo je veoma ozbiljno i preteće… Odmah sam prosledio snimak kolegama iz informativne redakcije, na brzinu izmontirao neke golove jer posao je posao i pohitao kući.
A tamo veselo veče. Komšinica Mica kod mojih na popodnevnoj kafi, keva umesila gibanicu, zamirisala mi je još po izlasku iz lifta, ali taj opažaj je bio trenutan i ovog puta ga nisam pošteno ni udahnuo. Momentalno sam se latio kvake, vrata tradicionalno nezaključana…
–Jeste li čuli, javili su da će da nas bombarduju – uleteo sam u dnevnu neizuven, što je bio zločin bez kazne, ali začudo je malo ko obratio pažnju na mene. Gledao se neki specijal iz Rambujea, svi su se upiljili u kolor TV Elektronske industrije Niš, a RTS je bila televizija kojoj se veruje.
–Šta lupetaš! Ko bre sme nas da bobarduje… I šta upadaš tako u patikama – odmah me ćale dočekao na direkt, onako kako je samo on umeo. I možda još Džejk La Mota, odnosno De Niro u Razjarenom biku.
–Ma sad sam čuo, objavili na Skaju – bezuspešni su bili moji pokušaji ubeđivanja, mada sam i sam bio u neverici i nadao se da će ono što sam upravo čuo proći nekako samo od sebe.
–Na Skaju!? Hm – ponovio je moj otac ime televizije upitnim tonom koji je značio da im ama baš ništa ne veruje. Ni da kažu da je danas sreda, ni da je 24. mart – ne bi im verovao.
Uskoro je počeo Dnevnik. Izveštaj iz Rambujea, obilje napada na sve koji su krivi za krah pregovora, osim nas. I tek usputna vest o tome da je generalni sekretar NATO pakta najavio „strašnilo“. I tek tamo negde pred kraj emisije, oko 20 sati, pročitana je vest o upravo izvršenom udaru „zločinačkih NATO agresora“ na aerodrom u Prištini, dok se gotovo istovremeno sa nekog obližnjeg krova čula sirena, čije ćemo zavijanje, gotovo svakodnevno, slušati i narednih 77 dana. Počelo je…
Odjednom su se svi upiljili u mene, jer ja sam doneo te loše vesti, a sa majčinog lica jasno sam mogao da pročitam brigu: Deki je tamo negde…
Vesti su postale učestale i vanredne, javili su da je napadnut i Beograd, bombe su padale i na Kuršumliju, Užice, Pančevo, Podgoricu… Pozivaju nas da ostanemo mirni i pronađemo najbliža skloništa. I tek tad sam skapirao čemu služi ona izbočina sa prozočetom i zakatančenim ulazom na parkingu iza zgrade. To je sklonište u kojem smo proveli deo noći u kojoj su nam životi okrenuti naopačke. I kakvog li paradoksa: jedino su bombe mogle da nam otkriju te katakombe.
Teška vremena, prijatelju moj…
Početna panika je brzo prošla, ujutru smo se vratili u gajbu i više nijednom nismo proveli noć u skloništu. Narednih dana smo noćili u stanu, ali čim je „Tomahavk“ probušio zgradu Vojne komande, a taj hitac je dobro zatresao i našu zgradu, krizni štab porodice Petković odlučio je da odemo u izbeglištvo. Najpre smo, par dana, bili kod prijatelja u Gornjem Matejevcu, a onda smo noćivali kod mog kuma Mije. Bilo je to prelepo druženje, jer i nevolje se, u dobrom društvu, okrenu na zezanje. I sve bude lakše. I svi smo nekako svoji… A ni rat nije devalvirao kuma Dankinu volju da nam ugodi svojim čuvenim salčićima.
Na sve se čovek navikne, pa i na ratno stanje. Ubrzo su stizali ratni rasporedi i radne obaveze, moj kum je zadužio Vojnu bolnicu, pa se i na privatne pozive javljao sa „Apoteka, izvolte“, a moja malenkost je postala ratni reporter Niške televizije…
Teška vremena, prijatelju moj, đavo ih odnio… Stigla je naredba „odozgo“ da ove bombardere krstimo najgrđim mogućim imenima, ali to ih očigledno nije pokolebalo da nas rokaju svim i svačim. Jednog dana sam stajao ispred kratera pored aerodroma u Medoševcu, odakle je nastao onaj čuveni sleng, made by neka baba, kako „vužde avijoni“, a narednih dana sam izveštavao kako su grafitne bombe ostavile grad bez struje. Vesti su bivale sve užasnije, koleginici Steli je muž poginuo u grdeličkom vozu, Duletov kum Manča je izgubio sina na Kosovu… Svako je negde imao nekog svog zbog koga je strepeo.
A onda su došle kasetne bombe. Pasje popodne u Šumatovačkoj i kod zgrade patologije Kliničkog centra. Tog crnog petka stradalo je šesnaestoro Nišlija. Pet dana kasnije, kontejneri su izručeni iznad Duvaništa. Pukom srećom ili čudotvornim moćima Vasilija Ostroškog, kako veruje najveći broj Nišlija, tog 12. maja niko nije poginuo. Sećam se, na zadatku smo bili Profa snimatelj i moja malenkost – išli smo od kuće do kuće. Ranjen je, srećom lakše, čuveni niški ortoped Dušan Rukavina, otac mog drugara Macija, a u kući preko puta gde je, sa porodicom, živeo nekadašnji štoper Radničkog Peša Ilić i njegova dva sina Aca i Ivan, takođe fudbaleri, geler je probio kadu u kupatilu… Dosta tih žutih nemani nije eksplodiralo, a bilo ih je svuda, po krovovima, u baštama, u njivama. I danas verujem: neko to odgore vidi sve…
Kad god se moglo, drugari i ja smo se sastajali, noću smo igrali WIST, pokušavali da održimo neki privid normalnosti. Jer, najgore je ako dozvoliš da taj užas uđe u tebe, ako u glavi cikneš i stradaš i bez gelera… Srećom, niko od nas nije.
Ćale bi umesto mene u rat
I onda je stigao. Jedan poziv menja sve, odzvanjao mi je u ušima stenjući glas Caneta iz Partibrejkersa. Trebalo je već sutra da se javim na ratni raspored, u jedinicu koja je, raspitao se M – kako sam ga od milošte zvao, po uzoru na Hičkoka, odlazila na Kosovo. Njegovo Kosovo. Batke je već bio tamo negde, sad je red došao i na mene. Ćale se vidno unervozio, nikad ga nisam video tako zamišljenog. Odjednom je samo ustao sa kauča, strgao jaknu sa čiviluka i bez reči izleteo.
Par sati kasnije vratio se vidno bolje volje. I malkice pod gasom. Jednom rečenicom obratio se Neni, drugom meni. Obe su bile naredbodavnog tona. I proste. Vrlo proste…
–Ženo, spakuj me za sutra, neće me biti neko vreme. A ti ne ideš nigde – podigao je kažiprst i otišao da dremne.
Majka i ja smo ostali u čudu. Ona je znala šta joj je činiti i nije postavljala pitanja. Tako je bila naučena. Toliko puta ga je pakovala kad je išao na dežurstva i terene, ništa sada nije bilo drugačije. Osim toga što joj je čovek već četiri godine u penziji. Ali, ništa to ne menja. Jer, sad je rat, a on je već nekoliko puta pokazivao tendenciju da ponovo obuče uniformu. I sva je prilika da će sada ostvariti ono što je naumio.
Meni je, naravno, valjalo objasniti ovaj preokret, ali ćale se, snom pravednika, uspavao u roku od sekunde. I nije bilo šanse da mu moje nestrpljenje oduzima od, bilo je očigledno, toliko potrebnog odmora.
Ni uveče nije hteo ništa da nam kaže. Kad god je želeo da nas otkači samo je značajno naglašavao dve reči, posle kojih ničeg nije bilo dalje. Ni zareza. Ni potrebe da objašnjava. Ni naših ljubopitljivih pogleda.
–Vojna tajna!
Uveče je rano legao. Ujutro rano ustao. Ja nisam ni spavao. Kopkalo me je mnogo toga. Znao sam da kad ćale nešto kaže – to je tako. Ali, ovog puta radilo se i o meni. Džaba. Ostao je zakopčan. Ujutro i bukvalno. Obukao je uniformu, stavio beretku na glavu, poneo uredno spakovanu torbu i klisnuo. Gotovo bez pozdrava.
Ma ni sat nije prošao, neko se uhvatio za kvaku. Vrata su ovog puta bila zaključana. Rat donosi jednu sasvim drugačije ponašanje i psihozu. Oprez, pre svega. Ali, majka je prepoznala taj zvuk nestrpljenja. Znala je da je on i namah je pojurila da otključa, bez da i upita ko je. Samo je bacio torbu na pod, izuo čizme i seo u fotelju. Ona nije ništa pitala, on nije ništa govorio. Ćutao je nekoliko sati.
Tek uveče je smogao snage da nam ispriča.
Prethodnog dana bio je u vojnom odseku. Raspitao se. Deset godina pre toga, kad sam odlazio u JNA na služenje vojnog roka, nije prstom mrdnuo da budem negde bliže, pa sam završio u Sloveniji. Sad je hteo da zna. Sve. I doznao je i gde treba da se javim i gde treba da idem. I to mu se nije dopalo. Jedan sin je već bio na Kosovu, sad je trebalo da ide i drugi. A on je baš rodom odatle. Iz kolevke srpstva. I čitav život je bio vojnik. Jeste sada u penziji, ali rat je…
I dogovorio se. Ni dan-danas ne znam ni kako, ni sa kim. On će da ide umesto mene. On je obučen, iskusan i motivisan da brani svoju rodnu grudu… A ja sam crna ovca u porodici i nisam želeo da nastavljam vojničku tradiciju. Od mene ionako neće biti neke vajde. A od njega hoće. I te kako…
I rečeno mu je da dođe. A kad se ujutro pojavio, odmah mu je naređeno da se vrati.
–Ljudino, samo sam hteo da vidim da li si čovek od reči i da li je istina sve to što si mi rekao. Idi kući, ne trebaš nam. Ako bude bilo potrebe, zvaćemo te – rekao mu je taj neko kad se ujutro pojavio na zbornom mestu.
Retko kad je ćale pokazivao emociju. Valjda je učen da je to sramota. Tad smo se zagrlili jako kao nikad. Uskoro je došao kraj bombardovanju. Ne i turbulentnom vremenu u nas. Tu i tamo bude nekih „lucida intervala“, ali mart je nekako zao mesec i najradije bih ga izbacio iz kalendara. Neću i to samo zbog rođendana nekih meni dragih ljudi… A mogao bih. Autosugestija je čudo, verujte…
