Vreme čitanja: 7 minuta

Ispisnici moji sigurno se sećaju one podele iz osamdesetih na šminkere i metalce… Dobro, bilo je i pankera, da se ne uvredi par mojih drugara. Jedni su, između ostalog, kupovali „Bravo“, nosili blještave sakoe podvrnutih rukava i otkidali na Duran Duran, drugi smo gutali Rock Pece Popovića (mada je i tu bilo šminkeraja, ha-ha), žvrljali imena bendova po školskim torbama kupovanim na vojnom otpadu i na rođendanima svirali i pevali Crnog leptira, Krivo je more i Lutku sa naslovne strane… Naravno, nije to dugo trajalo, kasnije smo svi slušali sve, ali kao i kod ostalih antagonizama onog a i ovog doba, pripadnost je morala biti jasno izražena, a učvršćena je te 1983. godine kada je u moje dvorište ušetao troglavi pas, držeći u ustima omot albuma koji je i dan danas na spisku za pusto ostrvo…

–Jesi li čuo ovo!?

Većinu događaja, makar i onih banalnih, pamtimo po opažajima, stvorenim osećanjima i njihovom intenzitetu. Što se muzike tiče, retko je nešto uspevalo da me uzme pod svoje već pri prvom slušanju. Ali, posle samo par sekundi Tomičinih rifova ostao sam poluotvorenih ustiju, ne uspevši da vratim vilicu u stanje pređašnje. Momentalno sam otkinuo…

–Ovi zvuče kao Whitesnake, ali otkud to da pevaju na našem – jedva nešto izustih u želji da ne propustim baš nijednu reč pesme koja je pobedila na prestižnom subotičkom festivalu. Mezimac je, ipostaviće se, pesma koja će zauvek uvesti Kerber u sferu mojih interesovanja.     

„Otac pita šta ću biti sutra, a šta sam ne znam ja ni ovog juuutraa…“ Istog trena sam se pronašao u tom „rebel“ tekstu. Kakvo buntovništvo, kakav prkos! Moj ćale, tada zastavnik JNA, revnosno se brinuo da me ulica ne uzme pod svoje i da budem primeran dečko iz kraja, pa nije baš imao sluha za nove trendove u mom odevanju, kao i želju da malo pustim kosici na zanosu… A ponajmanje za decibele kojima sam remetio kućni red. Sad mu samo još fali da neki komšija lupa metlom o zid ili nedajbože da mu zvoni na vrata. Zato su tonovi koje sam upravo čuo opasno pretili dodatnoj konfrontaciji, jer ovo prosto ne može da se ne odvrne na maks…

–Zovu se Kerber i odavde su, iz Niša – izrekao je Miki rečenicu, za mene nevericu, koja je uzbuđenje obojice podiglo do tačke topljenja. Ma zar je moguće da iz grada u koji sam se tek doselio dolazi bend koji zvuči ovako svetski.

„Gde ste vile i čarobnjaci, spasite sada mezimca svog…“ Moćni Galetov glas odzvanjao je Mikijevom sobom i momentalno se uselio u depo mojih sećanja na jedno neponovljivo vreme. Ostao sam bez teksta na tekst – pesme kojom je Kerber krčio sebi put kroz zahtevnu i krivudavu stazu jugoslovenskog roka u kojoj je, u žestokoj konkurenciji, bilo mesta samo za najbolje.   

Tako sam se, već na prvo slušanje, kao pupčanom vrpcom vezao za bend koji će mesecima kasnije izdati svoj prvi album, a ja ću biti jedan od prvih kojih ga je imao u svojoj kolekciji, jer sam danima pre toga obitavao po Robnoj kući Beograd i Jugotonu, a na kraju sam ga kupio na ćošku nekadašnje Hipi doline, jer su se samo tu mogla pronaći izdanja RTV Ljubljana.

Nastavnik Slavče i njegovo „Nebo“   

Nekoliko meseci kasnije u OŠ „Ćele kula“ stigao je novi nastavnik Likovnog. Mlad, vedrog duha i nasmejanog pogleda, uredno doterane bradice i vragolastom minđušom na desnom uhu, odmah je naišao na naše simpatije. Novi „likovnjak“ je jednostavno izgledao drugačije, nosio je košulju i farmerke, za razliku od ostatka nastavnog kadra koji je u školu dolazio kao na sednicu Politbiroa CK KPJ, uz stajling koji je podrazumevao kravatu, široke pantalone i nekakvu značku na sakou… I već prvog dana taj novajlija postao je moj omiljeni nastavnik.

–Drugari, ajde naslikajte šta god želite. Eto, šta god vam je drago – želeo je da već odmah, na prvom času, stigne do saznanja postoji li kod nekog od nas slikarski talenat vredan njegove pažnje, pritom vešto izbegavši zamku da nam se nametne nepotrebnom strogoćom. Ne sećam se da li se predstavio, ali i da jeste, siguran sam da mu ime niko nije upamtio. Uostalom, Likovno baš niko nije nešto ozbiljno shvatao.  

Dok sam pisao sastave iz Srpskog dešavalo mi se da jedno 25 minuta smišljam prvu rečenicu i onda se u ostalih 20 minuta razvezem kao Singerica. No, sada sam razmišljao bukvalno par sekundi.

Vreme pre i posle škole provodio sam intenzivno slušajući tek izašli prvi album Kerbera za koji sam naložio gotovo sve svoje drugare. Za nadolazeće rođendane sam imao već spremljen i, bio sam uveren, najbolji mogući poklon – debi album Kerbera. Osećao sam u sebi i neko mesijanstvo, potrebu da što veći broj ljudi upoznam sa debitantskim ostvarenjem niškog benda tako dobrog i čvrstog zvuka. Na časovima sam pevušio sve, od Mezimca do Tvoje pesme, a na mojoj školskoj torbi uveliko se sijao svežim mastilom ispisani naziv, bio sam uveren u to –  nadolazećih zvezda svetskog hevi metala. Kakav Iron Maiden, kakav Saxon. Samo Kerber. I tačka. I otuda se moj izbor teme za prvi čas Likovnog nametnuo sam od sebe – naslikaću naslovnu stranu mog novog omiljenog albuma.

–Otkud ovo – nastavnik je sad već otvoreno pokazivao radoznalost u momentu kada sam finim potezom četkice još malo doterivao konture neba, jer mi se, u prevelikoj želji da zablistam, omakla neka indigo boja.

–To je moj omiljeni album – nisam zaista ni pokušao da se pravim pametan i prisvajam tuđu ideju kao svoju. A ispostavilo se da to nisam ni mogao čak i da sam hteo.

Nastavnik i dalje nije mogao da dođe k sebi. Gleda čas u mene, čas u moj rad, njegova neverica sad postaje već očigledna i čak i pomalo neprijatna. Zaista nisam mogao ni da pretpostavim da će moj „rad“ izazvati toliku pažnju, tim pre jer nisam ispunio zadatak da slikam po slobodnoj volji, već sam na hrapavi papir Bloka 5 preneo nešto što već postoji. 

–Pa jel znaš ti ko je autor ovoga – najzad se pojavilo spasonosno oduševljenje i njegova očigledna nestrpljivost da mi kaže sve. Baš sve.

–Nemam pojma – naravno da nisam zapamtio bilo šta „nevažno“ sa unutrašnje strane omota, na kojoj smo mogli da vidimo mini sličice Galeta, Tomice, Baneta, Sose i Zoke.

–Pa ja – najzad je nastavnik dočekao svoj trijumf u trenutku kad je već zvonilo, a ostatak odeljenja se na taj zvuk istog trena dao u beg iz učionice nalik stampedu koji nastaje pri otvaranju rasprodaje u tržnim centrima, recimo u Herodsu. Njegov osmeh ispratilo je moje čuđenje. Jedini sam ostao zakucan za klupu u neverici šta sam upravo čuo. Tek sad mi je njegovo ime postalo interesantno, odmah sam sproveo anketu među drugarima zna li iko kako se zove ovaj čovek koji mi se predstavio na način koji sam najmanje očekivao.

Nastavnik Slavče, to je sve što sam mogao da saznam o novom „likovnjaku“ koga sam upoznao na ovaj najčudniji mogući način… Šta li sad ovaj čovek misli o meni: da li je zadivljen mojim muzičkim ukusom, začuđen što je Kerber tako brzo pronašao svoje sledbenike, a njegov uradak se tako brzo primio u širokoj narodnoj masi ili je razočaran jer je u meni možda video nekakvog budućeg plagijatora. Srećom, nije mnogo ostalo do kraja školske godine, pa su me brzo prošle te dubioze. 

Design by Slavoljub Stanković, pisalo je na pozadini omota albuma koji se, eto još jedne anegotice, gotovo sudbonosno poigravao sa mojim tinejdžerskim zanesenjaštvom.

Kerber Yes, Nightwing No

Leta 1984. godine u Niš je stigao engleski „Nightwing“, čiji smo najveći hit „Black summer“ mnogo puta slušali na Radio Nišu, u čuvenom Spektru melodija. No, iskreno, mnooogo veće uzbuđenje u meni je izazivala njihova predgrupa. Kerber je dobio lepu priliku da promoviše „Nebo“ i siguran sam da je veći deo publike na Letnjoj pozornici došao zbog njih. Za one koji ne znaju, nije ta veza bila slučajna. Gordon Rouli, basista i lider Najtvinga, imao je priliku da svira u Jugoslaviji početkom osamdesetih i tom prilikom čuo je demo snimke Kerbera. Naravno, nije mu dugo trebalo da kaže „da“ na ponudu da bude producent albuma, koji je miksan u Mančesteru.

Grozničavo sam iščekivao svoj prvi koncert u životu, ali imao sam dva problemčića o kojima sam intenzivno mozgao. Iz ove perspektive banalno do bola, ali u to vreme… Prvi je bio kako ubediti ćaleta da mi produži foru za izlazak, jer koncert će trajati mnogo duže od 22.00 kad je za mene počinjalo povečerje. Znate onu scenu iz „Varljivog leta ’68“ kada Bata Stojković kaže Štimcu „Reci laku noć majci, ocu, bratu i sestri…“ E tako nekako. Moje ocene na kraju sedmog nisu bile po PS-u, pa je nekakva kazna morala da se popije. Jer, nailazio je još izazovniji i opasniji osmi razred.

–Ne interesuje me ti tvoji čupavci sa ekrana, u deset da si kući – još jednom sam se prepoznao u Mezimcu, dok je ćale vrlo jasno stavljao do znanja da nikakav manevarski prostor za bilo kakve pregovore jednostavno ne postoji. Dobro, pomislio sam, ionako idem samo zbog Kerbera.

Drugi problem bio je nedostatak adekvatnog i ispravnog nosača zvuka, jer AIWA je već neko vreme bila na izdisaju, a i mini-kasetofon koji sam dobio od pokojnog teča Miće počeo je, usled prekomerne upotrebe, da krči i umotava traku. Bez muzike se jednostavno nije moglo, a i red je da, kad već idem na koncert, naučim svaku pesmu od reči do reči. Rešenje je bio kasetofon u Kecu, koji je retko izlazio iz garaže. I tako sam jednog dana prestravio teta Olgu koja je u garaži zatekla nekakvu siluetu što muva nešto dole oko kasetofona. Sigurno je lopov, treba zvati miliciju… Epilog tog događaja je, srećom, imao hepiend, ali to što sam istrošio akumulator baš i nije…

Koncert je iz nekog razloga kasnio dobrih pola sata. Možda i više, jer meni je to iščekivanje trajalo kao večnost. Ali, kad se pred publikom najzad pojavio Kerber, sva nervoza je prestala. Gale je, sav u koži i nitnama, namah ovladao scenom pustivši svoj glas da se prostre čak do Aleksinca i mene je uhvatila neopisiva euforija, kakvu sam još malo puta uhvatio na nekom koncertu. Banetov uvod u „Samo ti svemu si lek“ bio je virtuozan kao u Džona Lorda, a kad su se ubacili i Tomica na svom crnom Les Paulu i Sosa sa basom, te Zoka iz pozadine, ja sam već kod „Misli moje u dimu plešu, molim nebo, tražim te“ upao u potpuni trans… Svirka se ubrzavala sa Herojima od staniola i Belim utvarama, a kad je Bane odsvirao onaj spektakularni uvod u „Nebo je malo za sve“ bukvalno sam mogao da poletim. Ma jel moguće da su ovako dobri… Gale je leteo po bini, a ja sam se drao k’o nezdrav pokušavajući da bar donekle pariram tom neverovatnom glasu koji, i danas to mislim, sad bez euforije, nimalo ne zaostaje za Gilanovim ili Plantovim. Niko nije mislio na Sutrašnji dan, ali kada se iz Šepinog glasa zaorilo „Gubim sebe, a dobijam sveeeeeeeeeee“ posle čega je usledio onaj nostalgični Tomin solo i zvuci Banetove flaute kao u „Stairway to heaven“, znao sam da moram da mislim i na to šta me čeka sutra, jer 22 je već prošlo, a ja sam još na koncertu.

Ubrzo je na Letnju pozornicu izašao i Rouli, uzleteo je i Najtving, ali ja sam odslušao možda dve pesme i pohitao ka Duvaništu. Kasnio sam debelo, ali za to me baš bilo briga, iako je u narednih desetak dana moja simpatija mene pratila kući, a ne ja nju… U mojoj glavi i dalje je odzvanjao „Ko tvoj kerber, pred vrata ti dođem“ i nisam želeo da to išta omete ili pokvari…

Nastaviće se… Možda