Nisam neki pasionirani ljubitelj kvizova. Kao dete sam redovno gledao Kviskoteku i to je bila neka vrsta porodičnog rituala. Kasnije sam voleo filmski kviz Nebojše Đukelića, Milionera samo u početku… Sad, generalno, sve manje gledam televiziju. Tu i tamo naletim na Poteru pa se zadržim… Ostalo baš ništa.

Međutim, potpuno je drugačija situacija otkako sam otkrio pab kvizove. E tu je već počelo loženje, mada sam mala maca u odnosu na neke članove naše ekipice lokalno-patriotskog imena „Kude je taj Niš“. Jerbo, tako nam se

zove i liga u Fantaziju, pa što bismo menjali ono što je već oriđiđi, jelte. Ima još imena slične inventivnosti. Recimo, „Icepi gi svi“ su nam ljuti rivali, a zvučna imena su i “Denver bez Jokića”, “Desni kroše Dragana Bjelogrlića”, “Mnogo dobri ljudi”…

Dakle, već po nazivima imena ekipa, a ima vrlo nadahnutih, zaključak se nameće sam po sebi. Cilj je zezanje i druženje, mada bi me The sada oštro ukorio, jer čemu cimanje ako nema bar malkice i takmičarske napetosti. I sve to me podseća na čuveni Majski turnir u malom fudbalu kada je originalnost imena bila gotovo jednako važna kao i veština na terenu. No, katkad se u našem timčiću, a verujem i u ostalim, zaboravi na osnovne intencije našeg kvizovanja.    

Iako sam u svakom meču fokusiran da pružim maksimum na terenu (kakva lucidna izjava, najčešće korišćena u vokabularu Ane Ivanović), rekoh već da je moja pasija bezazlena u odnosu na neke, ne smem da ih imenujem, strastvene članove naše škvadre. Jer, neki ’oće i da biju. Dobro, možda sam malčice preterao. Neće baš da biju, ali ’oće da te bocnu prstićem. U svakom slučaju, u stanju su ozbiljno da se ljutnu. I ispod stola da te šutnu. Gle, ovo se rimuje. Mršte se i na konkurenciju, naročito ako smo ih na’vatali da prepisuju, a bogme i na organizaciju, ako su iole tolerantni prema ovim prvima. U svakom slučaju, može da im se dogodi neko prosvjedno saopštenje u maniru NČ, a u najgorem i da budu pomenuti u ovom blogu, što je anatema kakvu može da skine samo Vilijam od Baskervila iz Umbertovog „Il nome della rosa“.

U početku, ekipu su činili očevi i sinovi, ali pošto je jedan sin vrtiguz i često je odsustvovao, a trenutno je debelo van Srbije, njegovo mesto uskoro je zauzeo drugar od onog drugog sina, što nije vagabundo. Kako mi dobro ide ova tajanstvenos’, jel da… Dakle, taj sin je student farmacije, vrlo svestran i znanja željan, a drugar je na Elektrotehnici u Beogradu, takođe široke sfere interesovanja. Obojica lepi k’o lutke, pametni k’o pčelice, studentski odvažnog stava, ali malkice stidljivi, te kad im se neki devojčurak nasmeši, oni kao gledaju u monitor.

– Ej Ačke, kod ove imaš profur garantovano – setio sam se Papige iz Goranove “Nacionalne klase”, našta mi je uzvraćeno pogledom koji može da ubije, što mene samo dodatno hrabri da nastavim sa peckanjem. Jer, bude mi malkice i dosadno kad vidim da smo mi matori svoje znanije zaglavili u osamdesetim i devedesetim, kad se intenzivno išlo u bioskop, a džeparci trošili na ploče, kasete, muzičke i sportske časopise i sada nas tek povremeno nešto zanese.

I tako umiksani mladošću i iskustvom, krenula je naša ekipica svoje bivstvovanje na kvizu u prostorijama bivšeg bioskopa Radnik, gde smo nastupali sa promenljivim uspehom. Što zbog naše tananosti, naročito u pojedinim temama koje nam ič nisu ležale, što zbog neprilagodljivosti na sisteme igre protivnika. Bilo je, doduše, vrlo kvalitetnih oponenata, ali pojedini su se baš otvoreno družili sa Guglom, posebno oni što su sedeli pored šanka, kao i neki što nose nekakav pečat sa sobom, a sve uz prećutnu toleranciju sudija. I uz taktiku „ako ne možeš da im pariraš – ti im se priduži“, počeli smo i mi, više iz nekog revolta, malo da gleduckamo i zavirujemo u telefon. I to prilično očigledno – da nas baš provale. Ali, kakav danak neiskustvu. Bila je to početnička greška, jer ubrzo smo se, umesto svima ostalima, smučili sami sebi. I rešili smo da menjamo teren.

U ex 17-ticu smo stigli sa čvrstom namerom da nikad ne pogledamo u telefone, jer to je debilno, ali i da svakog koga spazimo da to radi stavimo na stub srama. No, i to je malkice debilno. Jer, ako budemo glumili policiju, kvizovanje gubi i na draži i na suštini. Pogotovo, jer se ovde sva kotizacija uplaćuje u humanitarne svrhe, što nam se takođe jako dopalo u odluci da pređemo u ovo natjecanje. A posebno nam se svidela atmosfera „pumpanja“, u kojoj smo od starta punog srca i neskrivenih simpatija. Sa druge strane, ako vidimo neko očigledno muvanje, mora se nekako reagovati, jer onda se koncentracija pojedinih naših članova usmerava samo na to kako da im doakamo i u ekipi počinje da se širi defetizam i nezadovoljstvo, što u krajnjem škodi, zar ne…

U početku su nam najbolje išle sportske teme, jedino smo tu i dominirali, ali vremenom su nam napipali slabe tačke. Moje jesu, svakako. Iskreno, dok sam svakodnevno radio vesti na televiziji, imao sam bolesnu ambiciju da u svemu budem prvi, pa nije moglo da mi promakne ništa: ni ko je osvojio etapu na Tur d’ Fransu, ni ko se prevrnuo na reliju Pariz-Dakar, a na Igrama sam pratio i takmičenje u gađanju glinenih golubova… Danas sam, realno, prilično šmelcovao. Nemam pojma ni ko je akuelni šampion F1, ni Moto dži-pija, fudbal sam sveo na Premijerligu, košarku na Evroligu… I moj sveznajući i načitani The nije i svemogući The, pa su, naravno, usledili teški kiksevi. I onda smo pribegli taktici – pojačaj ekipu i to na način kakav primenjuje Bajern u Bundesligi: Očerupaj rivale!

Pomalo bezobraznom fuzijom i neprincipijelnom koalicijom oteli smo jednoj ekipi profesora matematike, tu i tamo uskoči i njegov kum – takođe matematičar, a skoro nas je pojačao i znameniti niški advokat, naročito opravan u poznavanju srpskog, istorije i serija novijeg datuma. I već smo postali znatno kompetitivniji, mada smo i dalje tanašni sa poznavanjem geografije, što „Vrlo lagani majmuni“ obilato koriste i redovno nas deru. Tu i tamo budemo među prve četiri ekipe, konkurišemo za titulu, ali onda, kao Liverpul u vreme Rafe Beniteza, puknemo kad se najmanje nadamo. Najčešće nas dotuku ubačeni narodnjaci i takozvani mejnstrim:

– A be, ovo ispada da isti broj bodova donosi neka pesma od Ipčeta i ova pitanja iz medicine za koje je potreban doktorat – progunđao je The, potpuno netolerantan za ovaj lucidni pingpong i obavezno se, uz naše odobravanje, priseti mladalačkih dana u kojima je poznavanje narodnjaka bilo neka vrsta sramote, a sad treba da prepoznamo hit brata Ahmedovskog ili s kim je neki Rasta činio duete, što nam prilično utiče na dignitet, a u krajnjem i na bodovni saldo…  

Najjače je zezanje i najbolje prolazimo u novootvorenom kafeu kod stadiona. To je sasvim drugačiji kviz od prethodna dva, sa opuštenijom atmosferom i mnogo boljom muzikom. Dobro ajde, korektnije je da kažem, muzikom koja je prilagođenija našim afinitetima, pa i kad ne znamo odgovor, nama prijaju tonovi koje čujemo. Tu je konkurencija malkice slabija, jer nema puno mesta u kafiću, ali, realno, najjači faktor u našoj igri je centarfor zvani – Maks, koga smo u prelaznom roku doveli gotovo za džabe. Pogađate – iz Borusije Dortmund. I za razliku od onog pobesnelog Maksa, u izvođenju Mela Gibsona, ovaj je vrlo miroljubiv. Rekao bih, prava dobrica. Uvek vedar i nasmejan, kipti jedino od znanja. Uostalom, dečko je završio četiri fakulteta, a to dovoljno govori o potencijalu kojim raspolaže. Epilog, već imamo dve pobedice i čvrsto hitamo ka superfinalu u kojem ćemo, sa pozovi M radi svega, biti super favoriti.

U međuvremenu se pojavio i četvrti kviz, četvrtkom, ali taj nam termin nešto najmanje odgovara, pa smo takmičenje sveli samo na debi učešće. Ali, ko zna. Kako smo krenuli, svaki dan nam polako postaje savršen za kvizovanje. A to je već samo po sebi uvrnuto. Opet, samo takvi, malkice posebni, i učestvuju u ovoj kvizomaniji.

Ups, rekao sam kvizomaniji, a ne kvizovanju. I dobro je dok smo po kafićima, jer za te manije postoji jedna ustanova na starom putu za Aleksinac, a tu već ne bi valjalo da nam postavljaju pitanja…