Iskreno, od dana kad sam čuo da dolaze u Niš, razmišljao sam o susretu sa bendom koji je u dobroj meri obeležio moje muzičko obrazovanje zlatnih osamdesetih. U grupi ih je danas sedmorica, ali neku MVP postavu iz vremena najvećih hitova činili su Mark King (vokal i bas), Majk Lindap (klavijature) i braća Fil Gold (bubnjar) i Roland Gold (gitarista). Sa prvom dvojicom sam razgovarao u pres centru Nišvila, malo oficijalno, malo inkognito, a posle razgovora sam osećao onaj zanos i zadovoljstvo, kao s početka karijere kada bih „nahvatao“ neke od heroja mog odrastanja.
Pojedinosti o bendu koji je, prema oficijelnim podacima, prodao više od 30 miliona nosača zvuka širom sveta, izdao 11 studijskih albuma i nekoliko kompilacija i koncertnih izdanja i koji važi za jedan od najspektakularnijih Live bendova možete pročitati ovde, a o nastupu na Nišvilu će se, ubeđenje je potpuno, godinama prepričavati…
I Mark King ima slična očekivanja…
– Radujem se veoma što smo prvi put u Srbiji. Trebalo je ovde da dođemo još 2021. godine, ali, svi se toga nerado sećamo, kovid nam je izmenio planove. No, evo sada smo tu u Nišu, malo smo stariji i malo „puniji“, ali i dalje smo sposobni i raspoloženi da dobro sviramo. Imamo dosta koncerata ovih dana, slavimo 40 godina od izdanja našeg albuma World machine i veoma smo srećni što imamo priliku da ga, na neki način, ponovo promovišemo, a prijem na koji nailazimo i dodatno ohrabruje da svojim starim pesmama damo i neku novu energiju. Neko naše standardno izdanje sa četvoricom u bendu smo sada malo inovirali novim članovima i svoj koncertni zvuk smo obogatili duvačkom sekcijom. Zbog toga smo uradili i malo drugačije aranžmane nekih pesama, imali smo i dodatne klavijature…
Level 42 je vrlo značajan deo neponovljivih osamdesetih i bukvalno da nijedna kompilacija muzike iz tog vremena ne može ni da se zamisli bez nekog od njihovih hitova, a posebno „Lessons in Love“. Zbog toga sam pitao Majka Lindapa da li oseća neku vrstu nostalgije za tim vremenima…
– Iskreno… i kada sada slušam pesme koje smo uradili u tom vremenu nemam potrebu za nekom setom, jer uživam u njima i danas, baš kao što sam uživao i tada. I zaista sam srećan što su i danas „sveže“ i što proizvode nešto lepo u ljudima, a nas to još više čini zadovoljnim, jer ih ponovo doživljavamo na način na koji smo ih doživljavali i onda kada smo ih stvarali. I naravno da uživamo da ih sviramo pred ljudima kojima te pesme znače…
Ipak, u želji da se još malo zadržim u tim, po svemu neponovljivim vremenima, podsetio sam Marka Kinga da je ovog 13. jula bilo tačno 40 godina od čuvenog Live AID koncerta u Londonu i Filadelfiji, a u kojem je velikog učešća uzela i nekadašnja Jugoslavija. Podsetivši ga da su to bila vremena u kojima je bio moguć jedan takav poduhvat, upitao sam ga da li u njemu postoji žal što Level 42 nije svirao na Live AID-u, iako je, samo godinu kasnije, održao fenomenalan koncert na takođe prepunom Vembliju…
– Imam zaista jako lepa sećanja na taj period i verujte da sam uživao i samo u tome što sam ga gledao na televiziji. Sad mogu da Vam kažem da je bilo planirano da i mi učestvujemo. Kad je ta ideja inicijalno počela da se ostvaruje, mi smo bili jedni od prvih na spisku za učešće i pozvani smo da sviramo. Međutim, kako je ta ideja počela da narasta i da dobija na masovnosti, mi smo odjednom skliznuli na dno liste i na kraju i ispali sa nje. Naravno, žao nam je što nismo svirali na njemu, ali najvažnije je bilo da je taj događaj u potpunosti ispunio svrhu svog postojanja, da je prikupljen ogroman novac i materijal koji je bio podeljen onima kojima je to bilo namenjen i da je pokrenuo lanac nekih drugih akcija koje su za cilj imale neku opštu dobrobit… Muzičari su deo prihoda na prodate ploče uplaćivali u dobrotvorene svrhe, u sve se vrlo aktivno uključila i princeza Dajana koja je mnogo pomogla da se proširi svest o potrebama za takvim delovanjima. Svet je, jednostavno, tada postao bolje mesto za život…
Kolega se nadovezao opservacijom da je King na press stigao u majici sa likom Majlsa Dejvisa, dopunio je navodima da je prošlo 45 godina od prvog albuma koji nosi ime benda „Level 42“ i upitao da li još uvek osećaju strast koju su imali onda kada su bili na vrhuncu, te da li je i samo ime benda izvučeno iz „Vodiča za autostopere kroz galaksiju“.
– Da, raduje me što sam ovde u Nišu video puno likova koji nose majicu sa likom Majlsa Dejvisa, jer on je gotovo presudno uticao na moj muzički ukus i imao je puno influenci i na ono što sam radio kao muzičar. Ne mogu da verujem da je toliko godina prošo od našeg prvog albuma, ne osećamo se starim da bismo jednostavno prestali da sviramo i uživamo u muzici… Što se naziva benda tiče, 42 je samo broj, a ono što se dešava u glavi je ustvari ono što se dešava sa nama. Evo, malopre sam se susreo sa Bilijem Kobemom, čovek ima 81 godinu, ali u njegovim očima vidim isti onaj sjaj koji je imao kad je bio na vrhuncu. Jezik muzike je univerzalni jezik. Kad ti je duh slobodan, možeš šta god hoćeš, godine su nebitne. Naravno, mnogo toga sam mogao bolje kad sam imao 18, ali mogu vam reći da i sada uživam u svemu…
Usledilo je i pitanje da li je tačno da je, kao rodonačelnik „slep“ tehnike sviranja basa, Mark King bio prvi koji je osigurao svoje prste. Tačnije, upravo palac i to na sumu od milion funti…
– Tačno je, osigurao sam svoj palac još 1985. godine, ali suma koja je navedena nije tačna. Malo je veća i iznosi 3 miliona funti. To je zato što volim da petljam sa testerama, traktorima i još nekim stvarima koje mogu proizvesti neke opasne situacije po mene. Eto, baš njih briga za mene, bilo im je važno da sačuvaju moj palac – nasmejao je King sve prisutne u press sali Nišville festivala.
