Moj V je u Americi. U svakodnevnom smo kontaktu, čak možda i više nego dok je bio kod kuće. Naravno, obilato koristimo darove modernog doba. Kad bude vremena i raspoloženja, to su dugi i sadržajni razgovori. Katkad, samo razmenjujemo rilse, pesmice razne i trivije sa ex Tvitera, u kojima se navodi da taj i taj sigurno dolazi u omiljeni nam Liverpul… I tako, jedne večeri, malo posle ponoći, stiže mi na Vocapu Bajagina „Na vrhovima prstiju“.
–Koji zvuk, koji vajb – V je očigledno oduševljen pesmom koja datira čitavih 12 godina pre njegovog rođenja.
Da sam nešto prvi put čuo pre godinu-dve verovatno bi mi izvetrilo iz sećanja brzinom kojom se igra regularna sezona u NBA, ali sve ili gotovo sve ili bar dosta toga što se desilo osamdesetih našlo je svoje trajno mesto u mom sefu emocija. I polako, film počinje da se odmotava…
–Tačno se sećam trena u kojem sam je prvi put čuo – odgovaram na poruku dok mi se diže magla sa mesta gde stiže moje sećanje. V me ohrabrio da nastavim…
Ribnica, SR Slovenija, SFR Jugoslavija. Zima s kraja 1989. godine. Ali ne kao ove sadašnje „light“ zime, nego jedna od onih u kojima osetiš kako ti hladnoća dopire do jagodica na prstima, u kojima ti ni sklekovi, ni untercigeri, ni vunene čarape ne pomažu u stražarskoj kućici na minus 11 i u kojima spoznaješ istinu u krilatici „dajem kraljevstvo za konja“, s tom razlikom što ideš ka minimalizmu, pa umesto konja može i, recimo, rakijica.
Spas od straže po takvoj zimi bilo je radno mesto. Telefonska centrala u kasarni čije sam ime zaboravio imala je brojne pogodnosti, a jedna od njih je – radio. Noćna smena počinjala je, jelte, noćnim programom Radio Beograda i sećam se da je, baš te hladne zimske večeri, odmah nakon Zlatka Manojlovića i njegovog vanvremenskog gitarskog epa zvanog „Jednoj ženi“ voditelj najavio novi singl Bajage i instruktora.
„Na vrhovima prstiju“ bila je naslovna numera, ruku na srce, ne baš reprezentativne kombinacije nekoliko novih pesama i koncertnih izdanja postojećih hitova zvane „Neka svemir čuje nemir“ koji se, milošću i privrženošću moje majke, već sutradan našao u brižljivo biranoj kolekciji ploča jednog nepopravljivog zanesenjaka, tada vojnika JNA.
Imao je, naravno, Bajaga i mnogo veće hitove, neki su se trajno i sudbonosno urezali u moj život. Dovoljno je da Vam kažem da sam i svoju suprugu upoznao na njegovom koncertu. Ali tada, baš te novembarske studeni u kojoj je mnogo lepše bilo biti unutra nego napolju, „Na vrhovima prstiju“ me je, tek ovlaš priviklog na daljinu od 800 kilometara i prvo duže odsustvo od kuće, raznela u paramparčad. Seta, nostalgija, ona mešavina zvuka salse i, u ovom slučaju, ruske zime koja je izgleda imala trajni uticaj i na Momčilovo stvaralaštvo, stvorili su diskurs osećaja koji je, u mom slučaju, stao u samo dve reči: Hoću kući!
I vrlo brzo to se i desilo. Koraci ko laki oblaci su se pretvorili u petodnevno odsustvo, dovoljno da obnovim duševne resurse i ponesem gitaru u deželu. Bajagin hitić koji me pogurao kući nije bio previše zahtevan – Hm, A, D, F# i tekst koji je lako našao put do moje memorije, još dugo posle bio je na repertoaru kućnih svirki i druženja, sve dok nije došlo ovo moderno doba u kojem opštimo i družimo se preko telefona…
–Jeste, sve je nekad bilo bolje. Isti si ko deda – poklopi me V kao vrelim tiganjem u žurbi da uhvati metro, tamo negde u dalekoj AmeriKi…
Jes vala, ne stigoh da izustim…
