–Auuuu. Kako lep dan. Ma danas neću metroom do Di-Sija. Idem bajsom. Taman da ti pokažem blagodeti ovog grada – namiguje mi Vlaja preko Vocapa i počinje da okreće pedale električnog bicikla dok mu se iznad glave ukazuju krošnje raznovrsnog drveća u jesenjim bojama.
Tu je malkice na mene, lepo vreme mu umnogome bustuje, kako on voli da kaže, raspoloženje. Bustuje – kakav odvratni anglizam. I sad me već grizucka savest što ovakvim izrazima ružim lepotu srpskog jezika. I to ja, večiti borac za pravopis. Samo zamišljam mog drugara i vernog čitaoca Macija kako me oštro i bez pardona prekoreva. I treba. Inkvizicija je za ovakve kao ja, koji su posrnuli pred talasom modernizma. Ma kakvim talasom. To je cunami. Realno, kad bih pisao neki novinski članak, stavio bih ga pod najmanje šest boldiranih navodnika ne bih li olakšao dušu. Ali, blogovi dozvoljavaju svakakvo baljezganje.
–Ćale, opusti se – rekao bi mi Vlakiša da je znao da će ovo naše trućanje da završi u blogu. I još bi dodao: –Niko neće da te strelja što malo pišeš slobodnije – uz obavezan namig.
I tako obično kreće naša svakodnevna spika u kojoj mu pravim društvo od Aleksandrije do GWU koledža. Tamo je stigao na master studije, kao novopečeni inženjer mašinskog menadžmenta, a za Ameriku se neugasivo popalio par godina ranije, dok je išao da radi kao spasilac na bazenu. Od tada, maštanje je postalo cilj i čim je GWU ponudio stipendijicu, stvar je za Vlaju bila gotova .
-Od Aljaske do Meksika…
Upamtio je Vlaja i Džonijevu pesmicu koju sam mu pevušio svaki put kad bi mi pomenuo novi odlazak. Doduše, do njegovih receptora stigao je samo refren. I bolje tako…
–Mora dovedem Konora Bredlija, taman umesto Tripijea. Esi video kako je dečko pojeo onog Vinisijusa. Samo ne znam dal da ga uzmem sad ili kad odigramo sa Sitijem – obavezni deo našeg „modern talkinga“ je Fantazi Premijerlige u kojem je Vlaja trenutno prvi, a ja poslednji na tabeli, što je samo još jedan razlog za dodatno potkecivanje:
–Možda možeš da mi daš neki savet, cepaš ovaj Fantazi – ne propušta Vlaki da me očeše, ali, pošteno, spreman je i da trpi zezanje kad bude obrnuta situacija.
Obično čavrljamo dok je u nekom prevoznom sredstvu – metrou ili busu. Mada je često i u taksiju ili uberu, jer i tu je na mene. Stalno tempira da stigne u minut i naravno da uvek kasni. Tako ga je juče neki taksista, videvši ime u rezervaciji i čuvši kako priča sa mnom nekim jezikom, nalik ruskom, upitao:
–Vladimir… Is Putin your dad?
–Yes, I am his son. Vladimir junior.
–Ouch. And what are you doing here?
–I am on special mission, but can’t tell you anything more…
I tu je taksista prasnuo u smeh, shvativši zezanje, a i Vlakiša je najzad shvatio da treba da odustane od toga da objašnjava kako njegovo ime nije samo rusko, već slovensko i da Vladimira ima i u Srbiji, Hrvatskoj, Ukrajini… Da je u Rumuniji najzastupljenija samo osnovica Vlad, da u Češkoj i Slovačkoj ima Vladislava za izvoz, da… Ma nebitno.
–Evo, ovo ti je reka Potomak, a ono preko puta je aerodrom koji nosi ime po nekadašnjem predsedniku Ronaldu Reganu…
Heh. On će meni ko je bio Regan…
–Pa ja sam bre odrastao kad se on iz Holivuda preselio u Belu kuću, dok su Gorbačov i on vodili trku u naoružanju, pa se onda kao razoružavali. Siguran sam da i ne znaš za onaj spot Kolinsovog Genesisa – Land of confusion u kojem se podsmeva i Ronaldu i Nensi, još manje znaš kako je…
I tu mi je spuštena rampa!
–Dobro je ćale, znam da znaš. Ti si sad poznati niški kvizaš – namiguje mi Vlaja dok me onako podbrckuje na sitno, a bogme i na veliko…
Za koji dan će 10 meseci kako je moj Vlada otišao u JuEsEj. U redu je, ženo, NAŠ Vlada. Eto, čim tako počnem da ga svojatam, odmah se čuje zvonki glasić kako opominje i napominje: „Malo je i moj!“
Ovog puta nije zapalio u majici Brusa Springstina, kao kad je prvi put leteo preko bare, kako mi novinari volimo da krstimo Atlantik. Tad je još bio dečački zanesen, a sad Bogme potpuno smeran. Otišao je na master studije, ali nešto mi se javlja… Bog će ga znati.
–Pazi ga ovaj, poš’o čovek da džogira. Baš me zanima kako se organizovao da baš u ovo vreme može da trči…
Šta fali ovom vremenu, zaustih da kažem, ali Vlaja mi već čita misli pa nisam ni morao:
–Baš htedoh da ti kažem kako ovde kafići nisu puni kao kod nas, u po’ bela dana. Nema ono dođeš u Retro i tri sata piješ produženi s mlekom. I evo, sad mi propade ona teorija iz “Kengura” – opet namiguje Vlajša, a meni namah nadolazi replika iz omiljenog nam filma.
–A što vas dvojica nešto ne radite. A.. M… Imate po 26 godina i po ceo dan nešto…
–Da da – odmah Vlaki prepoznaje scenu. – Kako bre ti ne kapiraš da sam ja najrentabilniji kad sam ovde…
Ali meni je istog trena pažnju privukao pomalo i banalni prizor sa Vlajinog telefona.
–Pazi ti taj asfalt. Pazi kako je pešački sveže ofarban. Kao da vidim omot za Abbey Road – mene odavde, kad gledam taj Vašington, najviše oduševljava što nema rupetina, pocepotina i sličnih ukrasa koji krase ovdašnje puteve.
– Kako bi moj moj Megančić tu klizio…
Opet je usledio ritern poput Novakovog:
–Daj be ćale s tim tvojim Meganom. Jel vidiš ti ovde neki takav auto. Ovde bi taj tvoj Reno bio glavna atrakcija među oldtajmerima – odmah Vlaja udara rekontru i usmerava telefon ka nekom parkiću preko kojeg žurno prelazi biciklom i stiže do građevine nalik Partenonu.
–Ovo ti je Linkoln memorial – pokazuje mi prstićem dok odlaže bajs i dalje nastavlja pešaka. Potpuno se uživeo u ulogu online kustosa:
–Evo ga Abraham, sedi ko Zevs u svom hramu. A ova lepa fontanica dole je okružena nekim stubićima i svaki od njih simbolizuje države u Americi. Evo vidiš, ovde piše Viskonsin, ovde Nebraska… Ovde je Atlantik, a ovde Pacifik…
Ako postoji centar sveta, onda je to upravo ovde. Čuju se glasovi i različiti jezici, turista očigledno ne manjka u gradu koji se po mnogo čemu razlikuje od ostalih američkih metropola. Kao roditelj, trebalo bi da budem srećan što mi se sin nalazi u jednom takvom okruženju, ali moj poslovični i često preterani oprez mi jednostavno ne dozvoljava bilo kakvu euforiju. Bar dok Vlaki ne završi doškolavanje i vidi kakve su mu opcije.
–Ćale, opusti se – odmah Vlaja prepoznaje dobro poznatu grimasu brige koja ga nervira i koju je, u njegovo tinejdžersko doba, samo spasonosni zvuk ključa u vratima uspevao da skloni sa mog lica. I odmah usmerava telefon na dobro poznati objekat, viđen u toliko filmova, a meni nekako prvo napamet pada Klint Istvud i njegov čuveni Hari Kalahan kako juri bed gajse na tom istom mestu. Jer, na ekranu se vidi obelisk, okružen američkim zastavama, koji je, kaže Gugl, završen još 1884. godine i visok je 555 stopa ili nešto malo preko 169 metara – odmah sam ga konvertovao.
–Evo, ono tamo ti je Bela kuća, a iza je Kapitol Hil. Nego me mrzi sad da idem čak tamo, nešto mi se pripila kafica, pa ću sad i ja, k’o ovi Ameri, da uzmem jednu sa kafemata, da sednem na klupicu i izvadim knjigu da čitam dok je još malo ovog Sunca… Taman sam poneo Sergejevo „Stovarište“. Nisam ti pričao da je pre desetak dana bio ovde i da sam mu bio na promociji knjige. A i šta ima više ti pričam. Kad budete došli, sve ćemo potanko da obiđemo. I dedu da povedeš. Da vidi da ta Amerika nije gorka čemerika – promangupirao mi se Vlaki u tom Di-Siju.
Ni dedu više ne štedi… I raspevao se, ne da mi do reči da dođem.
–Amerika nije rad i znoj, postoje Holivud i Frenki boj… Gle, protrča mi veverica pored nogu. Evo još jedne. Znaš da sam pre neki dan video jelena u jednom šumarku, tamo kod mene u Aleksandriji. To mi se ovde sviđa. Nikom bre ne pada napamet da naudi bilo kakvoj životinji. Donose im hranu, svašta nešto. U Londonu sam onomad video lisicu u parku…
Eeeeh. ima i kod nas jedan baš čudan park, donose im tamo i hranu i svašta nešto. I zovu ga Ćacil…
