Nesanica… Nemam taj problem. Ranoranilac!? Nikad bio. Ipak, noćas sam nešto loše sanjao, probudio se u četvorku i iz nekog razloga nisam mogao ponovo da zaspim. Posegnem za telefonom, vidim da mi je Vlaja poslao fotku na kojoj DC uranja u suton. Slika kao razglednica, Vašington izranja iz reke Potomak, za koju sam prvi put čuo čitajući Velikog Bleka, a evo sada njome jezdi i moj potomak. Volim kad mu je lepo, razmenili smo par poruka, jer u AmeriKi se veče tek zahuktalo i, čvrsto rešen da ponovo zabodem, okrenuo sam hladnu stranu jastuka.
Hor na keju i kako je kad te opkole kerberi
Džaba. Neće pa neće. Kroz jedva odškrinute roletne sunce me polako začikuje kao oni kvazi-navijači kad laserom ometaju rivala da omaši bacanja. Najednom čujem sve moguće zvukove, kao Džek Nikolson kad ga je apio vuk u istoimenom filmu. Smeta mi česma iz koje povremeno kapne, spolja čujem lavež pasa koji, iz nekog, oduvek nejasnog razloga, jure za kolima k’o pomahnitali, a u ovo doba voze samo taksisti. Drugim uvom podešavam radar, jer mi se učinilo da zuji komarac. Sigurno me već bocnuo i sad će ga to koštati života, samo još da provalim gde je pošto je „stelt“ nevidljiv. Čak sam malkice i gladan. Sinoć sam kao držao dijetu, pa sam negde oko ponoći posegao za ostacima supe. To je to, već se uveliko razdanilo i jasno je da nema više ništa od spavanja.
Gde ću, pobogu, u pet izjutra nego na obližnji kej. Valjda samo tamo neću izgledati kao nekakav lunatik i u ovo doba sigurno neće biti nikog tako uzaludnog kao ja. I razmišljam kako je zapravo dobro da usred ovog urbanizma u Duvaništu postoji jedna prava mala oaza prirode iz koje dopiru tako lepi zvuci na koje nekako svi zaboravljamo. Znam, mnogo bi logičnije, možda i praktičnije izgledalo da napišem kako sam u ovo praskozorje stigao na kej kao iskusni ribolovac, ali svako ko me iole poznaje zna da u životu nisam zabacio štap u reku. A i kad bih to učinio, verovatno bih upecao nekakvu cipelu. Ili konzervu. Volim ja da maštam, ali ne i da izmišljam.
Uleteo sam u horski cvrkut vrabaca. Ubrzo su im se falsetom pridružili i crvendaći, a onda su usledili baritoni u nekom čudnom zvuku koji proizvode čavke i kosovi. U taj hor se, na posebnoj frekvenciji, uključuju žabe jedinstvenom izvedbom zvanom kreketanje, a malo dalje, iz pravca mosta, javljaju se i patke za koje kažu da su gluvare, ali ne deluje tako, jer kvakanjem sjajno dopunjuju ostatak izvođača. Taman da odmene žabe, koje se namah umiruju, jer iznad reke, u niskom letu, nadleće roda ili je to čaplja, nisam baš siguran. Najglasnije, ali nekako sa najmanje sluha (uvek je tako, rekao bih), grakću sive vrane i potpuno iskaču iz štimunga dok sleću na tle obraslo travuljinama da bi zabole kljunove u zemlju, jer očigledno ne probiraju mnogo između mrava, crvića i još kojekakvih insekata…
Fascinantno je kako sve vidiš kroz jutarnje sunčeve zrake. I paučinu između dva lista u krošnji i kapljice od jutarnje rose i jato mušica iznad reke. Hiljadu prokletih mušica, setih se Brace iz Kengura i njegovih monologa. Na obližnjem kamenu, kojem prirodno tu nije mesto, ali služi pecarošima, ostaci upetljane strune sa štapa prelamaju se u duginim bojama. Dva leptira neobične indigo plave boje sleću na deblo koje je reka odnekud pokupila i sad se tu zaustavilo do neke obilnije padavine…
I dok sam, tako udubljen u ovaj neobičan prizor, sedeo pored Nišave i razmišljao kako bi se u ovaj hor uklopio Uriah Heep sa svojim Džulaj morningom, koji mi je oduvek trajao beskonačno, a obožavali su ga muzički urednici čuvenog „Spektra melodija“ na ugašenom Radio Nišu, pretrgoše me dva Baskervilska psa, koja su mi dotrčala s leđa i onako me mučki, na prepad, izmestila iz života.
–Neće, neće… Samo se igraju – lažno umirujuće zvučao je glas njihovog velikog gazde, baš kao i svakog drugog koji pomalo sadistički uživa u prizoru u kojem vide nemoć raspamećenog čoveka u društvu ovih njegovih ala.
Iako volim pse, nisam baš odavao utisak čoveka koji veruje u to što čuje, jer ovaj dvojac su pravi pravcati kerberi. Još par sekundi, dugih kao večnost, trajao je obruč u kojem sam se našao, a onda je usledio spasonosni zvižduk na koji su psine namah poskočile i odjurile za istetoviranim vlasnikom bez majice, koji je u jednoj ruci držao oba povoca, a u drugoj nekakvu granu, sa trening namenom. Bestraga s vama, pomislih dok sam vraćao puls u normalu. Zar ni u ovo doba i na ovom mestu čovek ne može da se potpuno opusti…
Tajna broja 69 ili kako do forme za mlađu ženu…
Već je prošao skoro čitav sat i eto i prvih džogera. Najpre je prošlo jedno žensko čeljade, onda dvojica od kojih jedan trči kao pod kaznom, a drugi ima slušalice na ušima i, bar je moj utisak takav, lišava sebe daleko inspirativnijih prirodnih zvukova. Par minuta kasnije, kod sprava za vežbanje pojavljuje se čiča za kojeg bih, po crtama lica, rekao da je u poodmaklim godinama. No, na telu se to baš i ne vidi. Još kad je, posle uvodnih vežbica „ala mister Bin“, poskočio na šipku i počeo da radi zgibove, bio sam frapiran. Tad je počela malo i savest da me grizucka. Čiča lebdi po šipkama, a ja se tu izležavam na obali reke i… Dobro, nisam plakao. A ni reka se ne zove Pjedra:
–Dobro jutro – nazvah starini koji mi odgovori istom merom, prilično zadihan.
–Svaka Vam čast – malo sam mu polaskao, da bih posle pitao ono šte me stvarno interesuje.
–Jel nisam nepristojan ako pitam koliko imate godina…
–69 – odgovori mi uz blago bezobrazni osmeh, baš kakav ide uz tu brojku.
–Alal vera. Ja Vam nikad ne bih dao te godine – nevešto sam se pravio da ne razumem pomalo đavolski smešak, ali čoveku očigledno prija značenje te brojke i ne krije šta ga motiviše da tako predano vežba od ranog jutra.
–Imam mlađu ženu, znaš kako je… Moram da budem u formi – sad mu se već osmeh raširio od uva do uva, a Bogme i meni, jer je potpuno razoružao moju neveštu zbunjenost.
Šta ću, ne ide da budem skroz posramljen. Sedoh za onu spravicu u kojoj se rukama dižeš gore-dole i počeh da vežbam. Nisam baš u formi, to je očigledno, ali kud sad da stanem i potpuno se izblamiram, a možda doživim i neku opasku mog nenadanog kompanjona. On, međutim, nije obraćao pažnju na mene. Potpuno se udubio u svoju seansu i na haje za ostatak sveta.
Ja sam se u međuvremenu potpuno raskravio, odradio par nekih serijica nečega i utekoh. Stomak mi je već uveliko govorio „ciju“, ali još mi se nije napuštala ova lepotinja. Em ne dolazim često, em sad brzo da kidnem. Ne biva. No, sunce je bivalo sve jače, ali lepo mi je i sad sam čak i zadovoljan što sam imao „interrupted sleep“.
Odlučim da još malo prošetam pored reke, ali onim divljim delom obale sa strane Durlana, kojim se ređe ide. I tu naiđoh na nešto što mi je namah izmamilo osmeh. Onako na suncu, nimalo u nameri da se sakriju, svetlucale su crne ženske gaće. Ili su zagubljene „pod okriljem noći“ ili su namerno zaboravljene, pa sad predstavljaju svojevrstan trofej, manje je važno. Bitno je da je nekom bilo lepo, gotovo glasno razmišljam i usput dozvoljavam sebi da se poklopim ušima, jer sam, onako na maks, pustio Juraju i time dozvolio sebi malo licemerje. A koliko malopre sam kritičkim mislima ispratio onog džogera sa sluškama:
There I was on July morning, looking for love. With the strenght of a new day dawning and the beautiful sun…
No, već kod prvog la-la-lakanja u refrenu naišao sam na membranu od koje sam se odbio kao kad se Majkl Džordan krajem devedesetih zatrčavao u reket Pistonsa, a onda su ga u stavu „dalje nećeš proći“ sastavljali Bil Lejmbir i Džon Sejli, uz malu pomoć Denisa Rodmana. Iznenada, u jednom grmu na tom divljem delu obale, zevajući u reči pesme na telefonu, gotovo se spotakoh o crnu biciklu koja je, samo onako odbačena, našla svoje mesto na travi pored reke. Iznenadna buka proizvela je „view to kill“ pogled korpulentnog brkajlije, sa onim pecaroškim šeširićem od tankog kepera na glavi. Momentalno me sačekao poznatom durlanskom dobrodošlicom…
–A be, de gledaš!? Će mi poplašiš sve ribe. Ionako džudžim ovde za dž – nisam ni stigao da se izvinim, kad je usledila nova bujica…
–I šta si pustio to da trešti od sabajle – već mi se činilo da će ovde biti ozbiljne prepirke, jer bezobrazluk mogu da trpim samo do određene mere. U poslednje vreme sve ređe. I taman sam se spremio da uzvratim, i verbalno, a ako ustreba i fizički, mada mi to baš ne bi bilo pametno usled razlike u kategorijama, kad je usledio iznenadni i potpuni preokret.
–Aj pridrži ovaj štap za sekundu, samo da skoknem da „telefoniram“. Ako oćeš kafu, eto ti gu u taj termos tamo, sipaj si…
Ova iznenadna druželjubivost momentalno me razoružala. I štapom naoružala.
–Koje ti radiš ovde ovako rano!? U ribe nisi pošo, to vidim, a nisi ni ko ovija što trče s kučići… ili bez kučići – odmerava me brkajlija onako jednim okom, nakon što se vratio iz grma gde je zašuštao, potom upalio cigaru, preuzeo štap i seo na stoličicu koju je očigledno poneo sa sobom.
Šta sad… Da mu kažem kako stvarno jeste, tek tad bi me dočekao na zicer. A nisam baš nešto dovitljiv ni u laganju.
–Ima li ribe, nije valjda da neće da grize – ignorišem pitanje i pokušavam da slajsom prebacim temu u drugo polje.
–Ma šta ima, par klenčića sam upecao, slabo… Nadao sam se neku štuku da navatam, al neće, mamicu joj ribeću. Sigurno nećeš kafu – uzima čovek termos i dosipava sebi u šoljicu, a ne vidim da ima još jednu.
–Hvala, popio sam jutros – trudio sam se da održim distancu, ali ispostavilo se da to ne zavisi samo od mene. Brka očigledno nije hteo tek tako da me pusti da odem. Dal’ mu je već pomalo bilo dosadno, jer ni pecanje nije za svakog, ili je imao potrebu još malo da mi se čepi, nisam znao u tom trenutku. Ispostavilo je da je nešto sasvim treće.
–Ma imaš si ti neku muku, čim tako maješ u ovo doba. Šta radiš, čime se baviš – polako se pecaroš pretvara u nekakvog islednika i iznenada mi pruža ruku, što je bio potez koji bi trebalo da ovo svojevrsno ispitivanje pretvori u opušteni razgovor dvojice neznanaca.
–Sloba – tek tad me pogledao s oba oka, jer jedno je uvek usmereno ka vodi i mesto gde uranja mamac.
–Zoki. Ja sam novinar – i taman da dodam i onaj prefiks „sportski“ setih se da sam ga sam sebi oduzeo.
–Novinar!? Pa reko bi ja da si mi poznat nešto. A gde radiš – pitanje je koje me toliko puta iznerviralo u životu, sad već manje, ali odmah sam složio facu koja bi sagovorniku trebalo da znači nešto poput „zajebi me, brate“. Već sam bio u stavu da krenem, ali on nekako brzo udari pingpong na drugu stranu…
–Nemoj da stojiš. Uzmi onu tamo novinu, stavi pod dupe i sedi si ko čoek… Kažeš, novinar, a… Šta su be ovi tvoji napeli Novaka tamo na Vimbldonu. On li nije hteo… Onaj be Siner ko mašina. Puca ko u streljački vod da je… Ko ovi Švabe na Bubanj kad su šibali po našima. A i zove se Siner, sumnjivo mi da je on Italijan – vrti glavom pecaroš u kobinezonu za koga bih, onako ovlaš, rekao da je mojih godina.
I ne zaustavlja se. Vidi se da mu je Đoković drag, iz mnogo razloga. Baš kao i meni.
-Iznervirao se čovek. Pa stvarno, malo li je osvojio. Još podržava studenti – podsetio me brkajlija na nešto o čemu sam skoro baš intenzivno razmišljao. Jebote, za Novaka stvarno ne bih podneo da je ćaci. Baš bih poludeo.
–Jeste vala. Svaka mu čast – odgovorih potvrdno, ali odsečno i oprezno, bez dodatnih fusnota. Nekada nije bilo tako, ali sad sam dovoljno iskusan da ne donosim zaključke na osnovu prvog utiska, jer on u susretu sa ovim čovekom i nije bio najprijatniji. Ali, kako je naša spika dalje odmicala, sve mi se više dopadala njegova neposrednost. A ispostavilo se da je Sloba i vrlo pronicljiv. I ne samo to.
–A čime se Vi bavite – bio je red da i ja njega isto pitam, a i ne volim kad me neko tako otvoreno skenira, a ja o njemu ne znam ništa. Doduše, do pre par minuta i nisam imao želju da saznam.
–Sviram kurcu, da izvineš. I nemoj me „vikaš“, leba ti – opet sam se za tren pokajao što sam sebe doveo u situaciju da imam ovako prizemnu komunikaciju sa nekim, ali me moj sagovornik nije dugo ostavio u takvim mislima.
–Ja sam ti, moj Zoćo, mašinski inženjer, ali već skoro 12 godina radim moleraj… Šta ćeš, tako vreme došlo – pomalo setno Sloba izgovara ove reči, uz primesu neke neobjašnjive naklonosti koju sam naročito osetio u prisvojnoj zamenici „moj“.
–Ma ne žalim se. Imam si ja poso kolko oćeš. I mnogo više zarađujem sad sa četku, nego s diplomu kao mašinac. Tako ti je to danas, moj Zoki – opet me Sloba svojatao i već polako i sam dobijam utisak da ovaj čovak i moja malenkost postajemo drugari.
–A koja si ti vrsta novinara – pita me ovo dvosmisleno pitanje čovek koji sve više pokazuje da po nekom prvom utisku ili izgledu ništa, ili malo šta može da se zaključi o njemu.
–Ona što ne voli da se savije – odgovaram pomalo zagonetno, iako sam pretpostavio da me pita o čemu izveštavam. No, moj odgovor je, začudo, izazvao vulkan iskrenosti u njemu.
Ekonomski tigar ili kako je inženjer postao moler
–E do mojega – bila je početna rečenica gotovo dvosatnog monologa u kojem je Sloba potpuno nenadano u meni video pravednika kome treba da se ispovedi i ispriča rezime svog života. I kako je u firmi u kojoj je, kako kaže, mladost ostavio, postao tehnološki višak i kako su usledile godine u kojima nije uspevao da nađe posao u struci, a nije hteo da se „učlani“ ni po koju cenu, pa je počeo da moleriše, jer samo je još to znao da radi. Zapravo, nije ni to, ali je uz jednog drugara naučio i kako da gletuje, ošmirgla, pripremi podlogu, udari špaletnu… Prethodno je taksirao, ali „toliko budala ima po gradu, moj Zoki, da bih odlepio načisto da sam nastavio da vozim“. Ja sam samo slušao, pažljivo, bez ikakvih komentara. A onda mi se čovek skoz otvorio, kao da se sto godina znamo. Pričao mi je i o trvenju u porodici, o ženi koja nije imala sluha za novu situaciju u kojoj se našao, o tome kako je sa jednom ćerkom malo zahladnio odnose i to ga mnogo tišti… o još koječemu mi je besedio moj iznenadni sagovornik, ali detalji nisu za javnost.
U jednom momentu štap se zategao, počeo da vibrira, Sloba se digao, uvijao, natezao i namotavao mašinicu, ali riba se na kraju otrgla i pobegla u dubinu mutne Nišave. To je za njega bio kraj pecaroškog dana, jer već je prošlo devet, a on je tu još od četiri izjutra. Mada, nekako mi se više čini da mu, posle ove seanse u kojoj se otvorio jednom potpunom strancu, nije više bilo do pecanja.
–Nego Zoćo, da popijemo mi po jednu šljivu, a… Ima tu jedno kafanče, oma iza mosta – pokazuje mi Sloba prstom u pravcu Đerdapske, ali ja ga isekoh brzinom svetlosti.
–Ne mogu, mrtav sam gladan – činilo mi se da je moja odstupnica dovoljno ubedljiva, ali Sloba me onako bratski zagrlio i kao da je jedva dočekao takav odgovor.
–Pa i ja sam gladan, ali još nisam mrtav. I tek ću živnem sad kad odemo na jednu sukanu, moravsku i urnebes… Ajde, mora me ispoštuješ, danas mi rođendan – razvezao se takav osmeh ispod onih gustih brkova da je bilo kakav negativan odgovor postao nemoguć.
–Ako je tako, red je da proslavimo – načisto sam se odobrovoljio, a u neku ruku bilo mi je i drago što me čovek, nakon par sati poznanstva, pozvao u kafanu.
–Pa nego kako. Još kad namažemo malo kajmaka, pršut i ljute papričice, ih… Tek će se družimo nas dvojica, osećam – zaključuje Sloba u stilu Hemfrija Bogarta, samo na niški način.
Vala kako mi ide ovo pisanije, četka mi ne gine…
