Vreme čitanja: 9 minuta

Prisluškivanje. Uznemirujuća reč, jel da… Ko je čitao Snoudena jasno mu je da svako od nas može biti meta nekakve agencije. No, meni, kao ljubitelju sedme umetnosti, prvo na pamet pada film istoimenog slobodnog prevoda (The conversation – u originalu) u kojem je, a zar nekad nije, briljirao Džin Hekmen. E pa taj njegov Heri Kol, iz Kopolinog „Prisluškivanja“, nekoliko uzastopnih dana bio sam – ja. U gradskom prevozu. I to bez ikakve opreme. Ni visoko sofisticiranih uređaja, ni slušalica, lažnih brkova, mantila, kačketa…

Ma zezam se, nisam prisluškivao. Nisam čak ni morao, jer se ni oni koje sam slušao nisu trudili da budu konspirativni. Baš naprotiv. Neki su bili gotovo iritantno glasni da sam jedino uz pomoć slušalica i mogao da ih ne čujem. Počelo je tako što mi se u jednom trenutku istrošila baterija, a narednih par dana mi je postalo interesantno da se malo osvrnem oko sebe. Iskreno, dojadilo mi je to, gotovo mazohističko, prelistavanje svakakvih bezvezarija sa društvenih mreža. I hteo-ne hteo, morao sam da čujem. A kad sam već slušao, načuljio sam uši…

Ovih par meseci besplatnog prevoza, mada mi je jasno da kod nas ništa nije besplatno i da ga plaćamo na neki drugi način, obilato koristim da svuda idem busom. I do ćaleta i do pijace i na kvizove i na utakmice… Ma svuda. Ranije sam uglavnom išao kolima, poslednjih godina se trudim da što više pešačim, ali sada sam baš zapeo da se okoristim o retke benefite ove nakaradne vlasti kao da ću time da joj naudim. I vrlo brzo sam se uverio da je Dušan Kovačević genije i da spika koju možete čuti u gradskom autobusu gotovo u potpunosti oslikava stanje u društvu i karakter ovog naroda.

Dan prvi

–Liiiii, što su ti dobreee… Jesu Tienke!? Kolko si plati(j)o – upitao je jedan veseli školarac drugog dok mu je radoznalo zagleđivao u crne patike sa Nike znakom i očigledno modernim dizajnom.

–Ne znam tačno, oko 30 ’iljade. Ćale mi kupio sad za školu – odgovara klinac sa gotovo istovetnom frizurom, jer danas, Bože me prosti, svi klinci imaju iste zurke, kao u vreme Bitlsa. Fejd sa strane i šiškice napred.

–Samo nisu Tienke nego Vapor makserice – ponosno i sa naročitim akcentom dodaje klinja koji, po slobodnoj proceni pohađa sedmi ili osmi razred.

–Moćne su – odobrava prvi momčić, koji takođe nosi obuću sličnog dizajna, a verovatno i cene.

Na izgovorenu cifru trgnuo se debeljuškasti čovečuljak koji je sedeo preko puta dvojice tinejdžera. Video je da sam i sam napravio grimasu i to ga je ohrabrilo da izmrmlja komentar:

–Za te pare ćale je mog’o televizor da kupi i da mu traje bar pet godina. A te patike ako budu trajale pet meseci evo gde sam – nije izdržao debeljuca da ne napravi komparaciju kojom je tržišnu vrednost jednog proizvoda pretvorio u nešto što je njemu, očigledno, bilo mnogo logičnije za utrošak te sume.

I tu se zaustavio. Klinci, međutim, nisu. Nastavili su čavrljanje sa drugaricama iz škole koje su se zbog nečeg silno kikotale. Zanimljivo, sve tri su bile „uniformisane“, u širokim trenerkama, samo različitih boja.

–Anđela, šta kaže Stefan za sličicu – upitao je jedan od njih svoju vršnjakinju. U moje vreme uz takvo pitanje išlo bi, recimo, i namigivanje, da se drugarica ne naljuti zbog zeza, ali ovaj joj se bez imalo sramežljivosti udubio u telefon. Gotovo je ušao u njega.  

–Nije mi još lajkovAo stori – ježio sam se od izgovora sa dugim i “postojanim” A kojeg nema ni u gramatici ni u pravopisu srpskog jezika, ali ga i te kako ima u svakodnevnom govoru ovdašnjih tinejdžera. Očigledno, to je samo meni paralo uši, a ostali su se ustremili na činjenicu da „stori nije lajkovan“.

–Eeee… baš je bezveze. A jel sinovao uopšte – uključili su se, svojim savremenim slengom, u konverzaciju i ostali u tom petočlanom društvu.

–Ma jeste – razočaranim glasom odgovorila je Anđela, bez ikakvog ustručavanja da pokaže emociju nezadovoljstva.

–Folirant klasičan. Sa’ću mu pustim poruku da vi’m šta izvodi – dodaje drugarica sa sedišta pored, u čvrstom ubeđenju da će ubrzo da raskrinka tu malu igru zavođenja ili čega već sličnog, tako svojstvenom svim generacijama.  

Šofer, poreklom iz Indije ili Pakistana, očigledno je navikao da vozi tuce ljudi kroz džombaste puteve Pendžaba ili Bengala i zato nimalo nije vodio računa o prilagođenoj brzini ili nežnosti kočenja, pa smo se horski njihali pri dolasku na svaku stanicu čije ime je, meni prepoznatljivim glasom, izgovarala moja ex koleginica Vesna sa dva prezimena, nekadašnje lice neponovljive TV5.

Na jednoj od najprometnijih stanica klinci su se, kao u stampedu, sjurili iz autobusa, a ne čekavši da ostali putnici siđu, u autobus se užurbano i razmećući sve oko sebe popela korpulentna vremešna žena i čim je ugledala slobodno mesto, gotovo se bacila na njega.  

–Sine, će mi kazuješ na koju stanicu da siđem. Idem iz Pasi Poljanu do Dom zdravlja, pa da ne promaši baba. Rekli mi da iskočim kod Deltu, ali ja i ne znam gde je to, ne pamtim kad sam poslednji put silazila u grad – držeći u krilu nekakav ceger iz kojeg je virila flaša sa žućkastom tečnošću, nalik domaćoj rakiji, obratila se ženi pored koje je sela. 

–Važi, reći ću Vam gde da siđete – odmereno i sa osmehom odgovori doterana žena, isto takvih manira i svedene šminke, kose vezane u punđu što je samo još više dodalo lepoti njenog lica. I ta njena ljubaznost kao da je bila zeleno svetlo za nastupajuću direktnost:

–Ne vidim ništa. Idem da mi kažu dioptriju, pa da promenim naočare. A one stare sam ionako polomila na jedno oko. Leleeee… Od kad mi Milisav umrEo, slabo silazim u grad. Moja Milica si je u Nemačku, tam radi tri meseca, pa si dođe u Niš, pa si pa ide na tam. Čuva si oni njini babe i dede i lepo si zaradi. Samo gadan je to poso, ja da ti kažem. Sređuje papiri, oće za stalno da si odi. Kaže i mene će me vodi, da me ne ostavlja samu ovdena. Jes, samo gu ja još falim. Ću si sedim kući, Bubanj ionako nije daleko – ali daleko je otišla baba u svojim ispovedanjima. I nije sačekala bilo kakav odgovor.

-A ti kako se zoveš, koje radiš… Imaš li muža, decu?    

Žena je, pre nego je što je naišla njena nenadana „družbenica“, držala telefon u rukama, ali sad nije bilo šanse da nastavi, šta god da je imala na displeju. Očigledno joj je bilo malo neprijatno od iznenadne neposrednosti njene saputnice i samo je tiho, potpuno zanemarivši prva dva pitanja, odgovorila na treće:

–Nemam.

To kao da je bio okidač za babu koja nije prestajala da melje. Bilo je jasno da ona to nije činila zbog svoje neuviđavnosti ili nedostatka pristojnosti. Ona jednostavno nije marila za današnje uzanse i norme lepog ponašanja. Za nju je bilo potpuno nelogično da jedna tako lepa žena nema ni muža ni decu. Osetivši mešavinu empatije prema toj osobi prijatnog izgleda i isto takvog ponašanja i zahvalnosti što je naišla na pozitivnu reakciju, dodatno se ohrabrila i usledila je nova bujica prilično napadne iskrenosti:

–Leleeee… Nemo’ mnogo da čekaš. Idu si godine, začas prođoše… Evo ja sam se udala u 19, čim sam školu završila. I šta mi fali. Da je sreće i unuci da čuvam, nego Milica nije htela da rađa, a posle se razvede. I sad si nema ni muža ni decu, isto ko i ti. Tu ste negde, samo si ti malo mlađa. Koje si godište…

–Devedeseto – usledio je još jedan odsečan odgovor.

Baba se zahuktala, ali je lepa gospođa došla do spasonosnog rešenja. Ugledala je mladu trudnicu, kojoj se tek nazirao stomak i ljubazno joj ponudila svoje mesto, momentalno ustavši sa sedišta. Bremenita ženica joj se zahvalila i rekla da silazi već na sledećoj stanici, kod Učiteljskog doma, gde je i gospođa izašla. Da li joj je to stvarno bila i namera ili je tu potražila spas od dalje i neželjene intimizacije sa vremešnom ženom iz Pasi Poljane, nikada nećemo saznati. Ponekad je jedino rešenje da se čovek skloni. No, prethodno je održala obećanje, još jednom prostom rečenicom:

–Vi izlazite na sledećoj!      

Dan drugi

Već posle par minuta „prisluškivanja“ u autobusu zaključio sam da nije ni čudo što su tolike naše drame bazirane na konverzaciji upravo u takvom i sličnim enterijerima, a iz njih izrasli veliki filmovi od kojih je svakako najpoznatiji Šijanov Ko to tamo peva. No, ima još puno antologijskih scena u domaćoj kinematografiji koje su se odigrale u autobusu. Onako na prvu i samo površnim razmišljanjem, bez dubioza ili pomoći interneta, padaju mi napamet naslovi kao što su Specijalno vaspitanje, Bure baruta, Vikend sa ćaletom ili scena iz Boljeg života kada Giga Moravac sa buljukom žena stiže na Evzoni.   

Kod pijace “Boško Buha” u autobus ulaze čovek i žena, a uz njih i prilično veliki džak crvenih paprika. Jedva ga nekako umuvaše unutra, uz pomoć mladića koji je stajao blizu vrata, a onda, čim su se smestili u polupraznom autobusu, počinje bračna prepirka:

–Jesam ti rekla da uzmemo taksi. A ti nećeš. Mnogo će uštediš. Sve se iskilavismo…

Čovek je oćutao, ali jedan drugi je jedva dočekao da progovori:

–Kol’ko ste platili papriku – doviknuo im je čiča i štapom pokazao na džak.

–Uzeli smo za 120 – odgovori mu žena, dok je muž i dalje ćutao.  

–Uuu pa dobro ste prošli – usledio je komentar čilagera sa štapom, uz aneks:

–Mada, na velikoj pijaci ste mogli i jeftinije da kupite – ne odustaje čiča od pametovanja u trenutku kad su ljudi već obavili posao usled kojeg su i završili u autobusu.

–Pa ja mu pričam tamo da idemo, on neće. Bandoglav. Kaže, ovde mu bliže. Jes, bliže, malo sutra. Nego, ko će se s njim ubeđuje. Pa sad dok dođemo do kuće, pa dok je ispečemo, pa oljuštimo, pa izmeljemo i skuvamo. Kukuuuu, ima mrak da padne. I sve će mi se ruke ucrvene i smežuraju – ne prestaje žena da se žali nepoznatom muškarcu i to pred svojim mužem.

–Al’ zato će da bude ajvar – teši je čiča, a gleda u njenog čoveka koji samo sleže ramenima.

–Ma samo pet tegli da napravim, pa se isplati. Jel vidite vi kolko je sve skupo, kolko to košta. Užas jedan. A taj ajvar kupovni ništa ne valja. Ko zna šta sve meću u njega. Ni deca neće da ga jedu. Kažu ni na šta ne liči. More, probiraju si mnogo. U moje vreme bilo samo mast i leba, a sad…   

–Ajde ženo, silazimo – bilo je sve što je rekao njen čovek posle par stanica vožnje.

   

Dan treći

Ušao sam na prednja vrata. To činim samo kad ugledam bus koji je već stigao na stanicu, pa onda dotrčim kao sumanut da mi ne pobegne. Zahvalih se na par sekundi čekanja i tek tad spazih da je za volanom bila žena, a pored nje kolega koji joj je davao neke savete. Očigledno je bilo nova u šoferskom poslu, pa je imala gomilu pitanja. Ovo poslednje je naročito bilo zanimljivo:

–A šta se dešava kad mi se ide u VeCe. Gde da stanem i šta da radim sa autobusom – bez ikakvog ustručavanja za škakljivu situaciju zatražila je odgovor od kolege koji je i na to, kao i na sva prethodna, imao spreman i vrlo decidan odgovor.

–Zavisi gde si. Ako si blizu Železničke, ostaviš bus tamo na stanici i utrčiš u zgradu, obaviš pos’o i vratiš se najnormalnije. Ako si negde u Duvaništu, ima tamo na okretnici jedan kafić, drži ga moj drugar. Ma nikakav problem – vladao je tematikom kolega koji je, očigledno, već iskusan u poslu.   

U tom trenutku me spazio Žika, koga sam površno poznavao sa nekih košarkaških utakmica. Košarku u Nišu, osim kada je Kup Koraća u februaru, gleda mali broj zaljubljenika, pa se skoro svi znamo i javljamo jedni drugima. Stoga se, ugledavši me u autobusu, Žika momentalno ustremio na mene i prekinuo mi „tajanstvenu misiju špijuniranja i prisluškivanja“.

-Je li novinar, vide li ti ovu bruku juče. Našta liči onaj Partizan, majko moja. Pa ono je najružnija košarka u Evropi. Šta oni igraju meni nije jasno. Sve vrte jedno te isto i opet ništa. Unakazi ih onaj Dubai. Još Aleksa nije igrao. Isto i Zvezda. Oni su bar imali naše, sad samo Kalinić, nešto malo i Davidovac. Pa kakva je ono igra. Ja da sam tamo, osamdesetih, gledao ovakvu košarku, pa ja se nikad ne bih zaljubio u nju. Ovo je negledljivo, be…   

Šta ću, skenirao čovek sve kako jeste. I to onako, navijački. Nisam imao ni šta da dodam, ni da oduzmem.

-Sve si u pravu Žile!

Odjednom se iz zadnjeg dela polupraznog autobusa čula galama. Dvojica su očigledno ušla u nekakav klinč. Srećom, samo verbalni.    

–Ma biće dobro ako ne zaobiđemo centar. Ovi blokaderi svaki dan nešto izlaze na ulicu, više nisi siguran da će stigneš tamo gde si poš’o. Svakog dana nešto štrajkuju – izgovorio je namogrđeni čovečuljak, kome bih, onako na mah, dao nekih šezdesetak godina od kojih je, rekao bih, dobar deo proveo uz televiziju.

Na reč „blokader“ momentalno mi izbijaju ospice, a toleranca mi je odavno, što bi rek’o Gibonni, sišla na niske grane. U takvom stanju spreman sam da prekinem svoje višednevno „prisluškivanje“ i dostojno odgovorim gospodinu namrgođenom, ali se u razgovor uključio čovek koji je do tada samo zurio kroz prozor. 

–Šta pričate… Blokaderi!? Oni Vam smetaju. A ne smeta Vam ova skupoća, što nam ljudi beže napolje, što ne smete da kažete ništa protiv Vučića, a godinama Vas laže… Ova deca vam smetaju. Sram vas bilo – nimalo ljubazno odbrusio je do tada neprimetni mladi otac sa malim detetom, koje ga je držalo za ruku i bojažljivo iščekivalo dalji razvoj situacije.

No, čovečuljak se povukao, a nastavio je da mrmlja tek kad je otac sa detetom sišao iz autobusa. Ubrzo se ućutao, jer čak ni u pogledima nije našao istomišljenika. Nije to bila ni naočita policajka, koja je sve vreme mirno sedela u zadnjem delu autobusa i mogla je i da vidi i da čuje čitavu scenu, koja je, doduše, kratko trajala i u kojoj nije bilo opasnosti od eskalacije. Neke druge scene, međutim, i dalje traju i deluje da neće skoro da prestanu…

Tad je zazvonio telefon, a je ne volim telefon – rekao bi jedan naš dobro poznati autor, ali ispostavilo se da mi je njegova zvonjava vratila osmeh na lice:

–Batke, znaš kakav sam ručak spremio. Pazi, ispek’o sam butić, dodao malo onih mojih čarolija sa pečurkicama, peršunom i šargarepicom, umutio sam onaj moj saft i napravio Moravsku salaticu s onim belolučanim papričicama što voliš… A tu je i krompir na pola, evo krčka se u rerni. Aj naleti, taman da dovršimo onaj šardone od pre neko veče – javio se moj Dekica koji je debelo promašio profesiju, al’ ionako će još malo pa u penziju.

-Aj ću naletim…