tekst je objavljen u Narodnim novinama, juna 2017. godine
* Da su znali kol’ko ne znamo, teško da bi nas kolege iz Makedonije zvale na fudbalski ogled * Koliko je falilo da Blagoje Istatov završi u Radničkom umesto u Partizanu i zašto Kočo Dimitrovski 20 godina nije mogao da spava * Ko je najbolji predsednik, ali najgori Di-džej…
U starom dobrom rokerskom ritmu, udarao sam stopalom o parket dok sam pakovao ranac za polazak u Skoplje. Kad imam viška energije i kad sam u dobrom raspoloženju, ja pevušim. Dobro, više u sebi, jer me nije baš prijatno slušati, ali važno da je meni lepo. A saznanje da ću, posle desetak meseci ponovo u Makedoniju, u meni je izazivalo baš dobre vibracije. Još mi je u svežem sećanju bilo gostovanje Radničkog u Skoplju, prošlog avgusta, i zarazna ljubaznost i širokogrudost na koje smo tamo naišli, a evo opet se ukazala prilika da se uputim u zemlju u kojoj se uvek prijatno osećam. Ovog puta, nešto drugačijim povodom i sa drugim saputnicima, ali opet je bilo vredno pisanja ovog bloga.
Fudbalska ekipa Sekcije sportskih novinara Niša zakazala je meč sa svojim kolegama iz Makedonije, ali to je bio samo povod da se vidimo i družimo. Mada, da su naši rivali znali koliko mi ne znamo, pitanje je da li bi nas zvali baš radi fudbala… Na kraju, nije to ni bitno. Nama je jedino bilo važno da odemo. A odavno je već poznato da u Makedoniji ne može da „bidne“ loše…
Kasnili smo u polasku jednim potpuno opravdanim razlogom, pa sam se ja malo zaigrao na viberu, što mi drugari nisu oprostili…
–A be, ima li ga Zoki – proradila je mašina u kojoj sam se očas našao u nemilosti, bez namere da se nekako iskobeljam, jer tad je još gore…
–A be, evo ga, samo stavio naočare za sunce… Izgleda da je tako nevidljiv – „otkrio“ je Goksi da sam ipak u kombiju, koga je bata Joca nagazio da smo leteli po autoputu.
U tom ping-pongu, jedino me, na moje čuđenje, promašio Braca Tonić. Ali, bio je zauzet organizacijom svog novog posla, koji ne sme da trpi za vreme njegovog odsustva, pa je sve vreme nekom telefonirao.
Nakon kraće pauze u Predejanama, brzo smo se našli na granici. Srpsku carinu smo očas prošli, ali onda smo se iznenada našli u koloni vozila, koja se baš sporo kretala. Naime, vozila su išla samo jednom trakom, a ostale dve nisu radile…
–Pazi ih, sigurno su stavili tavče na gravče i ručkaju si… A nas ko šiša. Ima da milimo i nikom ništa – gunđao je Mladen Heleta i negodovao na sebi svojstven način simpatičnog drnđoza, koji odmah uoči i etiketira sve belosvetske gluposti.
No, i to smo prošli, a onda se uputili ka Skoplju. Dule je telefonirao našem domaćinu, najavio da stižemo i dobio odgovor da nas kolege čekaju ispred zgrade Fudbalskog saveza Makedonije, gde će nas primiti gensek njihove fudbalske federacije. U tom trenutku mu je proradio „funkcionerski“ instinkt:
–Lepo meni žena kaže da ponesem košulju i farmerke, a ja krenuo u bermudama. I sreća da sam je poslušao. Joco, stani negde da se presvučem…
Šofer je pronašao neki zgodan šumarak za premenjuvanje i ubrzo smo se spuštali ka Skoplju. Sad je trebalo pronaći pravo skretanje i već tu se pokazalo koliko su Makedonci susretljivi, makar prema nama koji dolazimo iz Srbije. A takvi su, siguran sam, prema svima… Mi smo, u onoj gužvi, malo promašili smer i krenuli u rikverc…
–Kade idete – upitao nas je taksista, rizikujući saobraćajni prekršaj, zagradivši drugu traku, a gotovo istovremeno nam se još par njih ponudilo da pomognu. Očas smo bili ispred prelepe zgrade FSM gde nas je dočekao naš domaćin Boško Trpeski, predsednik Udruženja sportskih novinara Makedonije.
Zahvalivši se na lepom dočeku, predsednik Sekcije sportskih novinara Niša Dušan Jocić darivao je domaćinima statuetu Cara Konstantina i flašu crnog vina…
–Kažu da u Brazil ne treba nositi kafu, a u Makedoniju vino, ali ja se nadam da ga nećete ispiti baš 20. juna, kada budemo igrali sa Vama na Evropskom – pokazao je Jocić da mu ne nedostaje vrcavosti i veštih manevara u vokabularu, kojim je priču sa domaćinima odmah razrešio tereta zvaničnosti.
Upoznali smo se i sa ekipom naših kolega, zajedno ušli u autobus i uputili se ka Dojranskom jezeru. Među nama je bio i Kočo Dimitrovski, istinska legenda Vardara.
Ono što je Frančesko Toti za Romu, ili Paolo Maldini za Milan, to je Dimitrovski za Vardar – rekorder po broju odigranih utakmica za jedan klub. Kočo je 845 puta oblačio dres Vardara i po tome je jedan od desetorice najdugovečnijih fudbalera jednog kluba. Alal vera, majstore…
Kočo je došao da nas, kako je sad moderno reći, ispoštuje, a Bogme je i meni bilo milo što sam se rukovao sa čovekom čiju sličicu sam, još kao dečkić, zalepio u album „Fudbaleri i timovi“, tamo krajem sedamdesetih…
U busu smo se upoznali sa našim makedonskim kolegama, rivalima na fudbalici zakazanoj na Dojranu, mada smo mi znali, s obzirom na to koliko i kako treniramo, šta nas čeka na fudbalskom terenu. Oni, na sreću, nisu!
Jezdili smo supermodernim autobusom po Makedoniji, a onda smo u mestu Negotino napravili prvu pauzu. Želju da nas ugosti imao je Branko Veljanov, nekada rukometni sudija i delegat, danas vlasnik kafane „Sofra Veljanov“, u etno stilu. Branko nam se baš obradovao i podelio nam paketiće sa reprezentativnim materijalom u tečnom stanju. Nakon što smo se osvežili i malko popričali, uputili smo se ka Dojranu, gde nas je u predvečernjim satima dočekala još jedna sportska legenda Makedonije – Blagoja Istatov, nekada golman Belasice iz Strumice i Pobede iz Prilepa, a onda i šampionskog tima Partizana i holandskog Utrehta…
Istatov je, malo je reći, lafčina! Novac od fudbala uložio je u biznis i vratio ga u fudbal. Odseli smo u njegovom prelepom hotelu, a onda nam je pokazao i koliko je terena sagradio, te trofeje šampiona i pobednika Kupa Makedonije u ženskom fudbalu koje je osvojio njegov Dojran. I još mnogo toga.
– Malko je falilo da dojdam u Radnički. Legendarni Knez se opraštao od fudbala i upravo me on zvao u Niš. Ipak, otišao sam u Partizan – pričao mi je Istatov kome sam prethodno stavio do znanja da sam, kao klinac, baš kao i Koču, i njega „lepio“ u album.
Na zidovima hotela trofeji, trajni relikti i uspomene sa fudbalskih terena, najviše iz perioda u Partizanu. Kao juče da je bilo, seća se svakog detalja te čuvene utakmice u Ljubljani i gola u 96. minutu, koji je Partizanu doneo dugo čekanu titulu, sada već pre ravno 40 godina:
–Ma za infarkt je bilo, ali uspeli smo i posle smo svi dobro prošli. Bjeković ode u Nicu, Golac u Sautempton, ja u Utreht…
Za večeru smo obedovali krapa iz Dojrana, dok nam je Boško Trpeski objašnjavao kako lokalni ribari love uz pomoć kormorana. I onda je stigla „žolta osa“, koja je, ispostavilo se, podigla raspoloženje do maksimuma. I već sa prvim pesmama bilo je jasno da smo među braćom. Po svemu…
–Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana…
Dosetili su se oni mangupi od muzičara jedne zajedničke koja je budila posebne vrste emocija među nama koji smo bar malo zakačili Jugoslaviju. A šta tek reći za one koji su joj mladost podarili. Kočo Dimitrovski vadi Titovu sliku iz novčanika i pokazuje mi, ali ništa ne govori, samo peva iz sveg glasa… Žal za mlados’ ili sve je nekad bilo bolje, čitam misli sa njegovog lica. Ako ništa drugo, tada smo bar umeli da se družimo…
Kočo je, takođe, dobričina. Dugo je imao problem, nastao zbog stresa preživljenog u katastrofalnom zemljotresu koji je 1963. godine razrušio Skoplje. Punih 20 godina nije mogao da spava, a Insomnia je, kao rukom odnesena, iščezla 1983. godine. No, to mu nije smetalo da uvek bude svež i oran za borbu, naročito na fudbalskom terenu.
–San nikako da mi dojde, sve mi se činilo da će opet da zatrese, a bio sam dete kada smo se sa majkom sjurili niz stepenice sa četvrtog sprata. Sada spijem kako malko detence-pričao je Dimitrovski kako je prebrodio svoju najveću muku.
Makedonsko devojče, Ako umram il’ zaginam, Lihnida… Mi smo naručivali makedonske pesme, naši domaćini srpske. Žolta osa je ušla u moj krvotok, jer sam se držao devize da ono što je dobro ne treba menjati. Ali, ovako neiskusnog, brzo me sustigl. I to nije bilo bez posledica. Jer, malo posle ponoći, jedino ja nisam bio u stanju da se pridružim ostalim drugarima iz Sekcije koji su pošto-poto želeli da vide još nešto u okolini Dojrana.
Kad je stigao taksi, na scenu je stupio iskusni Braca Tonić i veštim manevrima postigao da, za pristojnu cenu, makedonsko-srpska delegacija ode na koncert Saše Kovačevića u jednu diskoteku, smeštenu u brdima iznad Valandova:
–Brate, da se Ratko Mladić ovde skrivao, nikad ga ne bi našli – dovoljno jasan opis koordinata destinacije koju su drugari posetili dao mi je Dule Jocić.
Sad, što se detalja sa koncerta tiče, ja ih samo prepričavam iz onoga što sam doznao od kolega, jer nisam prisustvovao kada je Tonić ubeđivao glavatog grmalja na ulazu da ova ekipa zavređuje mesto u separeu, kada je Goki Stanković predlagao da se obučeni kupaju u bazenu, kada je Dule četvoronoške išao stepenicama… Ali, najveći biser prosuo je Heleta, po dolasku na jutarnji doručak.
–Taman da zalegnemo, a ono neki vuk počeo da zavija… Evo, tu me pljuni ako nije -pokazivao je Heleta na čelo, a onda mi ponudio i svedoke…
–Evo, pitaj Acu i Komadinića… Sledili smo se – nije odustajao naš Heletić od vuka, a onda ga je Tonić dočekao na zicer…
–Jeste, samo u sobu što vam nije ušao…
Onda je krenuo i nastavak:
–Blagoja, imaju li gi vuci vo Dojran – namigivali smo Istatovu, koji je namah shvatio zezanje…
–Ima, ima… al’ na Belasici!
Tek da se zna, ostatak boravka u Makedoniji prošao je u spontanom zavijanju niških vukova. Mladenu na uvce…
A onda je, posle doručka, stigla i utakmica. Kao što se iz prethodnog moglo zaključiti, nismo je baš dočekali u „karantinu“. Sreća te smo nastupili bezimeni, ali da smo ime ekipi dali po onome što smo pružili na terenu, zvali bismo se – Mediana pacers:
–Bre, tek sad razumem ove naše fudbalere što onako razuzdani, još puni para, provode vreme na splavovima – otvorio je Aca Nikolić psihološku pripremu za duel zbog kojeg smo došli. I dok su se neki žalili na glavobolju i neispavanost, Tonić nas je taktički iznenadio…
–Drugari, evo ja neću da počnem u startnoj postavi. U stvari, biću golman – začudio nas je Braca svojom skromnošću i lucidnošću kojom je stavio do znanja da nije baš potpuno spreman za međunarodni duel na Dojranu.
Znali smo da nam se sprema debakl, ali baš onoliki… Makedonci su nas otresli kao dete zvečku. Doduše, junački smo parirali nekih tri-četiri minuta, a onda je moj kiks na sredini terena doveo do kobnog vođstva domaćina. Već do poluvremena, pojačani dvema fudbalerkama Dojrana, kolege su nam do vrha napunile mrežu. Mi smo delovali toliko haotično da je rival počeo da pokazuje i znake samilosti… To smo kaznili golom kapitena Jocića i sa još dve tri „grede“…
–Dve stative, jedna prečka, Tonić brani kao mečka – izvalio je Heleta još jednu genijalnost, koja nam je podigla borbeni moral, pa smo na posletku ipak izbegli katastrofu.
Na kraju je bilo mnogo prema malko, ali… pa zar je važan rezultat u jednom ovako prijateljskom ambijentu…
–Uh, mozak hoće, ali telo neće – objasnio je Heleta razloge našeg poraza, a dopunio ga je kolega iz „Trećeg poluvremena“:
–Nije fer, odakle Vam one fudbalerke. Sledeći put dovodimo pola Mašinca, da znate-oštro je zapretio Stefan Komadinić.
Nakon što smo dali izjave za medije (kbsz), krenuli smo u stari deo Dojrana, gde nas je čekalo novo prijatno iznenađenje i brdo novih prezenata. Ovog puta, ugostilo nas je osoblje hotela i restorana Alkaloid:
–Samo da Vas obavestim, drage moje Nišlije, da je Alkaloid zvanični prvak Evrope u šahu. Eto, u ovom trenutku imamo prvake Evrope u dva sporta – podsetio nas je Boško na veliki uspeh Vardara, koji je prthodno postao klupski prvak Evrope u muškom rukometu.
Boško je, inače, doajen sportskog novinarstva u Makedoniji. Iako troši sedamdesetu, još radi za Sitel televiziju, najgledaniju u Makedoniji, a u svom novinarskom opusu prošao je sito i rešeto, izveštavao je sa brojnih svetskih i evropskih takmičenja. Ono što je možda i najvažnije, svuda je sticao prijatelje, pa je i ovo naše putešestvije bilo rezultat njegovih zamisli i konekcija.
–Možda ste primetili ovaj grč na mom licu i verujte da je to samo iz jednog razloga. Gotovo da nam je neprijatno od ovolike pažnje i već sada se hvatamo u razmišljanjima kako da Vam sve ovo vratimo – iskreno je objasnio Dule Jocić naše sve češće domunđavanje u maloj nelagodi zbog ovolikog dobročinstva.
–Do viđenja u Nišu. Jedva čekamo da se ponovo vidimo – nismo mogli da se odvojimo od kolega na rastanku…
–Kad si sam, kad je sveeee, tužno, ti se seti nje, Makedonija ti pruža ljubavi sve – opet su mi nadolazili stihovi Dade Topića, ali avaj… U kolima sve neke tugaljive pesmice tipa Saša Kovačević, Dado Glišić, Divlji kesten…
–Dule najbolji si predsednik, ali kao Di-Džej si smenjen, da znaš – izrekao sam kolegi jednoglasnu presudu na koju nema pravo žalbe.
To ga je baš potreslo!
IN MEMORIAM: Blagoja Istatov (1947 – 2018)
