Vreme čitanja: 13 minuta

S Čerom spike nikad dosta, priča mi o planovima… Baš ovako, kao u Džonijevim stihovima, izgledaju moji susreti sa Milošem Petkovićem, čovekom neiscrpne energije, beskrajnih interesovanja i unikatne mašte. To su susreti posle kojih osećam da sam bogatiji – za neka nova saznanja, viđenja, poglede, raznolikosti, interesovanja… Na Vikipediji ćete naći da je Miloš niški pisac, autor dramskih tekstova za pozorište, strip scenarista i još štošta, ali možda ga je najbolje opisala njegova Staša – to je jedan neizdrž.

Upravo ta reč i najbolje objašnjava to što je pre tridesete postao prvi srpski pisac sa dvocifrenim brojem objavljenih romana, a pre četrdesete se oprobao i u pozorištu i u novinarstvu, u video produkciji, u marketingu i mnogim drugim sferama kojih ćemo se, makar ovlaš, dotaći u ovom razgovoru. Njegova strast su i sport, društvene igre, film, muzika i još štošta, a naročito sve popularniji pab kvizovi u kojima je, poput nekih od njegovih čarobnjaka, štapićem uspeo da sjedini većinu svojih afiniteta.

Petković je, ipak, ponajpre pisac i u žanru epske fantastike koja se dobrim delom oslanja na slovensku mitologiju pronalazi sve veći broj svojih poklonika i poštovalaca. Njegova dela postala su i deo dečije lektire, kao i pozorišnih predstava, a nesvakidašnjim spisateljskim talentom obojio je i biografiju grupe Kerber, kojom je ovaj niški bend obeležio svoj vredan jubilej – 40 godina postojanja. U smiraj prošle godine udahnuo je život u mjuzikl za koji se već mesecima traži karta više, a uskoro će, već narednog meseca, izdati i novu knjigu čiji naslov ekskluzivno objavljujem baš u ovom tekstu…    

 Leto za sećanje i magija pisaće mašine

*Miloše, kako i kada si ti u sebi otkrio talenat za pisanje i sposobnost da rečju preneseš tu bujnu maštu koju poseduješ. Pretpostavljam da si još u ranoj dobi „gutao“ sva štiva koja su u svom sadržaju imala neki vid fantastike…

–Knjiga je oduvek bila deo enterijera svakog mog habitata. Majka je bila ozbiljan bibliofil, brat moje babe je bio osnivač Zavičajnog odelenja biblioteke „Stevan Sremac“ (Dragan Jovanović, prim.aut), iz svakog kutka naše kuće je virila neka knjiga. Čitao sam dosta i naravno da postoji čitav niz knjiga koje bi u meni kresnule tu neku iskricu želje da i sam počnem da pišem i da zamišljam da jednog dana na polici vidim neki hrbat na kojem piše moje ime. Jasno, neke od tih knjiga su bile deo lektire, a neke moj izbor i izvor nekog mog traganja. Ima ih dosta, ali najuticajnija je bila „Patuljak iz zaboravljene zemlje“ Ahmeda Hromadžića, potom „Kroz pustinju i prašumu“ Henrika Sjenkjeviča – avanturistički roman koji sam čitao šest ili sedam puta, a moram da izdvojim i „Beskrajnu priču“ Mihaela Endea koju sam kupio na sajmu knjiga…

*Ipak, jedan događaj iz ranog detinjstva potpuno je zapalio Miloševu strast prema čitanju…

–Na letnjem raspustu u kojem sam napunio devet godina oboleo sam od mononukleoze. Naravno, kao živahan klinac, bio sam najpre očajan što moram da sedim kući, ali vreme sam provodio čitajući neka laka štiva i gledajući iznajmljene filmove iz tada moje omiljene videoteke „Pikadili“. Jedan od njih je, naravno, bio i „Beskrajna priča“, ali i mnogi drugi kao što su „Bitka za Endor“ ili „Legenda“ Ridlija Skota u kojem se prvi put pojavio Tom Kruz. Tog leta u moj život ušli su i Gremlini i Gunisi, a zadivili su me i naslovi poput „Odreda protiv čudovišta“ i „Gospodara zveri“ koji mi je bio neka blaža verzija Konana… Molim Te da sve ovo napomeneš, jer mi je važno. Istovremeno, a možda i ne, izmaglilo mi je iz sećanja, na RTS-u se pojavila emisija, ne sećam se više imena, u kojoj neki pisac korača kroz mračan hodnik i ulazi u kabinet u kojem se jasno video globus, pisaća mašina, neke prastare mape i preparirane životinje, baš onako kako bi trebalo da izgleda prostorija u kojem obitava nekakav mađioničar, čarobnjak, opsenar… i onda on sedne u stolicu i kaže „Ja sam Rej Bredberi i Vi gledate moj šou…“ Istog trena sam poželeo da to budem ja.

*Ispostavilo se da će tog „leta za sjećanje“ Miloš prvi put posegnuti za pisaćom mašinom i otkriti u sebi poriv, gotovo nuždu, da svojoj bujnoj mašto udovolji na najbolji mogući način…

–Tog leta sam napisao prvu kratku priču koja se zvala „Patuljci iz Niške tvrđave“. Naravno da je inspirisana „Patuljkom iz zaboravljene zemlje“, ali nije ni plagijat ni kopija, nego je moja verzija priče o dečaku koji nema novca da ode na letovanje i onda je svakog dana odlazio u Nišku tvrđavu. U želji da bude nekakav niški Indijana Džouns ulazi u katakombe i u mraku vidi par očiju, jednu baklju i sreće se sa patuljkom koji mu ispriča da su zapravo oni sagradili tvrđavu i da su svi ti lagumi ispod nje zapravo njihovi rudnici, te da su kopali preduboko i usled toga se sukobili sa nekim užasom iz tame koji preti njihovom uništenju, a po proročanstvu može da im pomogne samo ljudsko dete… I sama ta magija maštarenja u kojoj sam ja kuckao na pisaćoj mašini i onda uzimao belilo i onu olovku sa čupavim plavim vrhom kojom sam dopisivao nešto, jer papir je morao da imao i nekakve ispravke, jelte, iznedrila je seme koje je bilo posađeno, a izniklo je tek godinama kasnije, tačnije na kraju srednje škole, kad sam se opet našao na raskršću i pitao šta dalje…

*Društvo je takvo, često surovo, ume da kažnjava i sputava one koji se po nečemu razlikuju, a tvoj talenat za pisanje očigledno je nailazio na jednu vrstu uzbune… Da li te je to ohrabrivalo ili sputavalo u želji da pustiš svog duha iz lampe?

–Ispričaću ti jednu anegdotu iz ranih školskih dana, koja je možda naslućivala čime ću se baviti. Napisao sam sastav, posle kojeg je majka pozvana u školu na „razgovor“. Imali smo zadatak da pišemo na temu „Mesto na koje bih voleo da otputujem“. Drugi su pisali kako bi voleli da odu u Diznilend ili na neko egzotično mesto, a ja sam napisao priču o time kako sam se susreo sa Nikolom Teslom, koji me je odveo ispod Nijagarinih vodopada, pokazao mi svoju vremensku mašinu, tu je postojao taster u koji uneseš geografsku širinu i dužinu, godinu i vreme u kojima bi želeo da se nađeš i ja sam napisao da bih voleo da obiđem sedam svetskih čuda, oduševljen pričama iz onih encikopedijskih izdanja… I učiteljica se zabrinula, pozvala je majku da pita šta ja to radim kod kuće i kako to da sam ja toliko izašao iz okvira za dete od devet godina. Majka je, naravno, bila presrećna…

Ipak, u tako ranom dobu nije ni lako ni svrshishodno izneti svoj talenat na „javnu površinu“:

–Van kuće, zaista sam skrivao taj svoj poriv da pišem. Najpre, gledali bi me čudno, posebno u društvu u kojem se vreme najčešće trošilo u fliperani. Istovremeno, bilo mi je bezveze i da stalno dangubim, kad bih radije radio nešto kreativno. Recimo, dešavalo se da čitam „Gospodara prstenova“ i ne odvaja mi se od knjige, a drugari me zovu na basket i ja onda smišljam neke izgovore da ne bih rekao stvarni razlog mojih nedolazaka. Majka me je ohrabrivala, jer je, valjda je tako s roditeljima, u meni videla sebe. Ali, tu privrženost je iskazivala na vrlo mudar način. Ako bi videla da gledam neki film, koji je snimljen na osnovu napisanog dela, ona bi sutradan donela tu knjigu i samo je ostavila na vidljivom mestu. Nikad mi ne bi govorila da bi trebalo da je pročitam. Pored toga, u vreme sajma knjiga, dala bi mi džeparac tipa današnjih 5000 dinara, ali bi mi sugerisala da ih potrošim na pet različitih štandova i da obavezno jedna knjiga bude namenjena mom bratu, da ne kupujem samo za sebe. Time me je naučila i da delim, ali i da uvažim sve izdavače i izbegnem opasnost da se „zalepim“ samo za jednog koji je možda više trgovac nego knjižar.

Školicom kroz minsko polje

*Dalje je sve išlo u šestoj brzini, jer, čitajući neki siže o tebi, nisam mogao da ne primetim „tvrdnju“ da si u mnogo čemu rekorder, a pre svega – najmlađi pisac koji je napisao i objavio deset romana pre svoje tridesete godine…

Da li si odmah sebe definisao kao pisca epske fantastike, jer očigledno je da ti srpska, odnosno slovenska mitologija daje posebnu inspiraciju, ili je taj pečat došao vremenom…

–Moja prva knjiga „Vukovi sudbine“ i dva nastavka u okviru trilogije apsolutno nemaju mitološke elemente, dešavaju se u potpuno izmaštanom svetu. U stvaranju priče dosta mi je pomogla društvena igra „Tamnice i zmajevi“ (Dungeons & dragons), koju sam intenizvno igrao sa drugarima. Na promociji knjige, otac mog druga, profesor istorije Dragomir Đorđević mi je sugerisao da je taj žanr u kojem pišem najpogodniji za popularizovanje slovenske mitologije i da bih, ukoliko bih se bavio i time, dobio na značaju kao pisac. U prvi mah nisam blagonaklono gledao na tu sugestiju. Želeo sam, kao Tolkin, da pišem potpuno izmaštane priče. Ali, vukla me je radoznalost i sve više sam saznavao o mitskim bićima i slovenskim bogovima. I samo izučavanje je kod mene stvorilo ideju da napišem serijal koji bi zaintrigirao mlade da se malo dublje upoznaju sa slovenskom mitologijom. Dosta sam naučio čitajući Sretena Petrovića, Veselina Čajkanovića i Aleksandra Asova i tako je nastao „Perunov hroničar“, po kojem me neki i danas prepoznaju, a uzeću slobodu da citiram Boba Živkovića, tog divnog čoveka i našeg najvećeg ilustratora, koji je na molbu mog izdavača Medivesta rekao: „Kako da to odbijem, kad, koliko znam, to je jedan od najveća dva romana slovenske mitologije koja je napisao neki Srbin“… Zar ima veće časti nego da Vam knjigu slikama oblikuje čovek koji je ilustrovao mapu za Gospodara prstenova, a sam Stiven King je izjavio da je Bobova ilustracija za roman „To“ (It, eng), u ediciju „Košmara“, verovatno najjezivija koja je rađena za vanenglesko govorno područje. To mi je bio najjači vetar u leđa, ali i obaveza da te reči opravdam… 

*Ipak, te pohvale nisu uljuljkale Petkovića, koji je nastavio da se probija kroz trnovite staze srpskog spisateljstva. A s obzirom na to da je Niš ipak malkice na marginama tog izdavačkog meandra, bilo je tu i bodlji i žaoka posle kojih je valjalo samo se počešati i nastaviti… I ne samo to. Miloš se iskazao i na jednom drugom književnom polju. Moglo je to da bude i minsko polje, ali Petković je preko njega prešao gotovo igrajući „školice“…  

–Ja sam književni avanturista, jer volim da probam različite forme – scenarija, stripove, dramske tekstove, za Nišku pivaru sam radio i intervjue… Pozorište je oduvek za mene bilo neka vrsta magije. Još kao dete bio sam zaljubljenik u lutkarsko pozorište, pa sam odlučio da krenem od dečijih priča. I jednu od njih koju sam, svako veče pre spavanja pričao mojoj kćeri Nini i izmaštavao iz noći u noć, pretvorio sam u „Patuljke i vile“. Napisao sam prva četiri poglavlja, Igor Krstić je uradio četiri ilustracije i poslao izdavačkoj kući Pčelica iz Čačka verujući da će oni da se jave kroz par meseci. Međutim, javili su se posle dva dana, rekli da su vrlo zadovoljni odlomkom koji sam poslao i upitali me za ostatak rukopisa, koji ja u tom trenutku još nisam napisao. Rekao sam da ostatak moram malo da doradim, morao sam da blefiram, a u narednih nekoliko dana napisao sam preostalih šest poglavlja i epilog. U sledećih godinu dana objavio sam sve četiri knjige – Proleće, Leto, Jesen i Zima, one su kasnije ušle u izbornu lektiru „Čitalića“, prevedene su na engleski jezik, ušle su u sve dečije biblioteke širom Srbije i na kraju doživele i pozorišne predstave. Taj prvi dramski tekst „Patuljci i vile – proleće“ igrao se ovde u Niškom kulturnom centru i time sam ispunio i svoj lokal-patriotski motiv da prvo u svom gradu ostavim neki trag, a posle da se to moje delo širi dalje u nekim koncentričnim krugovima…

Nebo je malo za sve…

*Kako je došlo do konekcije sa Kerberom, bendom koji nam je obojici obeležio deo odrastanja. Očigledno je da si zavredeo njihovo veliko poverenje, čim su u grupi koja traje više od četiri decenije rešili da baš tebi povere pisanje biografije…

-Velika stvar. Bilo je to klasično bacanje rukavice između Galeta i mene. Sa frontmenom Kerbera 2010. godine upoznala me je Biljana Stanojević, naša pesnikinja i moja drugarica, znajući da Gale (Goran Šepa, prim.aut) voli mitologiju. Dve godine kasnije, ponosan zbog nekih sjajnih povratnih reakcija na „Perunovog hroničara“, pozvao sam nju i Galeta na kafu. Tu sam mu poklonio knjigu, a on me je kasnije posetio na Sajmu. U nekom trenutku, meni je neko rekao kako Gale ide kroz halu kao onaj meda koji u crtanom filmu nosi tablu i napred i nazad, a na njoj piše „Jedite kod Džoa“. E tako je Gale išao halom sa pločom na kojoj je pisalo „Čitajte Perunovog hroničara“. Pitao sam se da li je to moguće, jer Gale je bio moj uzor, po svemu – doslednosti, tekstovima, izgledu, neposrednosti… Prosto je hteo da pruži podršku jednom klincu sanjaru, koji mu se dopao. Rekao mi je, a naravno da sam zapamtio svaku reč, citiraću: „Ja mogu da vučem bend na leđima kao nekakav jež i da mi se na bodlje navuku jabuke i lišće, ali ti imaš više bodlji i od mene.“ Nisam mogao da verujem da sam dobio takve kritike od njega i naravno da sam bio zahvalan.

*Nešto kasnije, Miloš Petković je dobio priliku da postane deo marketing tima Niške pivare i odmah je povezao dva i dva, tačnije rokenrol i pivo:

-Tih dana imao sam priliku da čujem novu Kerberovu pesmu „Bestraga sve“ i Gale je upravo meni poverio pisanje scenarija. Niška pivara je rado prihvatila da finansira izradu spota i tako smo počeli saradnju. Kasnije, on je bio gost u jednoj epizodi mog crtanog stripa „Super Miško pije Niško“, a onda je bend spremao koncert povodom 40 godina postojanja i tada se rodila ideja o biografiji, jer takav jubilej svakako zaslužuje da se kruniše na ovakav način. Gale i Bane (Branislav Božinović, klavijaturista, prim. aut) su mi doneli dva prepuna cegera sa materijalom koji su uglavnom sačinjavali isečci iz novina, a u kojima je bilo 40 godina njihovog postojanja. Pogrbio sam se od velikog tereta odgovornosti, nijednoj knjizi se nisam toliko posvetio, nijedna mi nije oduzela toliko vremena i energije. Moja ideja je bila da idemo na nešto mnogo obimnije, ali oni nisu želeli nekakavu „navijačku“ biografiju, već jedno umereno izdanje i verujem da je na kraju i ispalo tako. U svakom slučaju, forma je specifična, ja sam želeo da se još više razmaštam, ali i ovako je, nadam se, ispalo i dobro i dovoljno.

*Iz te saradnje rodilo se kumstvo sa Galetom, ali i još jedna kohabitacija. Krajem prošle godine u Narodnom pozorištu u Nišu svoju premijeru doživeo je mjuzikl „Nebo je malo za sve“, u režiji Aleksandra Marinkovića, za koji je tekst napisao Aleksandar Mihailović, po ideji Miloša Petkovića. Predstava je izazvala pravi mali zemljotres na niškoj kulturnoj sceni i nastavila je da se igra pred rasprodatim kapacitetom, a ovacije koju ekipa dobija po završetku svake „seanse“ velika su satisfakcija mom sagovorniku. To je priča o nekom našem odrastanju i moram da priznam da sam se i sam pronalazio u njoj…

–Jedne večeri, dok sam pisao Kerberovu biografiju, sinula mi je ideja kako bi bilo dobro da se bar deo odigra na daskama koje život znače. I napisao sam priču, nije bila u dramskoj formi, ali je bila specifična i drugačija od svih dotadašnjih. Poslao sam je Galetu na Svetog Nikolu, jer je to njegova slava. Reditelju Aleksandru Marinkoviću sam, nakon što mi je rekao da planira da režira neki mjuzikl, predložio predstavu „Nebo je malo za sve“, potom smo se Gale, on i ja viđali i sklapali neke kockice. U jednom trenu smo Marinković i ja pozvali Miksu (Aleksandra Mihailovića, prim.aut) da „upriči“ tu ideju, jer je stvarno bilo potrebno da neko ko je u pozorištu onoliko koliko ja imam godina to dovede do onog finala koje smo videli, s tim što smo usput priključivali još jedno pedesetak ljudi i svako je dao neki svoj doprinos. Ja sam nešto mlađi i nisam baš osetio to vreme, ali Miksa jeste i zaista je napisao dobar tekst. On je zapravo mnogo bolji pisac nego što to misli o sebi. Znam to, jer smo već radili zajedno „Tajnu stare vodenice“ i u Akademskom pozorištu i u Zaječarskom pozorištu. Ja mnogo volim sinergiju i ako sam nešto naučio kroz rad u pozorištu je da ono što pisac napiše, što dobije reditelj, što se onda uradi sa glumcima, scenografima i kostimografima i kroz „štrikanje“ u mnogo proba i ono što na kraju bude izvedeno često bude dosta drugačije od početne ideje. Tu ne sme da dominira nikakav i ničiji ego, meni zaista imponuje što je moja priča inspirisala neke ljude da se lepo osećaju u nekim svojim mestima i ulogama u predstavi, a naravno da sam ponosan na to što na plakatu za predstavu stoji da je napisana po mojoj ideji, ali i što se glavni likovi zovu po Staši i meni. Vidi, ni to nije stvar ega, mogli su da se zovu potpuno drugačije, ali mnogo mi je drago da se tom predstavom pokazala jedna tajna snaga ovog grada za koju ja verujem da postoji i najdraže mi je što niko ko je gledao predstavu nije ostao ravnodušan…