*Kako je Stepi persirao igračima, a oni mu se smejali zbog toga * Zbog čega je, u momentu kad je opstanak doveden u pitanje, na površinu isplivao Mima Rastavac * Na koju foru je potpisao Borjana i kako je Acko Jovanović ugrabio šansu da ga nasledi *
Vidak Perović je odrastao u vremenu u kojem je Niš živeo punim plućima. Gradski mangup, voleo je da se nadmeće. Nikad nije bežao od izazova, umeo je da hoda i po oštrim marginama u kojima je vladao zakon jačega, uvek poštujući viteške kodekse. I vitezove. Bilo da su heroji ulice ili borilišta. Stoga je često delovao neustrašivo, čak i onda kada je, mimo svih dotadašnjih uzansi, došao na čelo voljenog kluba. Jer, Perović je valjda jedini predsednik u poslednjih pola veka koji na čelo Radničkog nije došao nekakvom političkom direktivom. I još u nečemu je unikatan: Jedini je stavio zalogu na ličnu imovinu kojom je garantovao da će dugovi kluba biti isplaćeni.
Bezmalo će decenija kako nije više predsednik „Reala“. Na čelu kluba bio je 17 meseci, po mnogo čemu uzbudljivih. Upravo je Perović bio taj koji je kao keca iz rukava izvukao Milana Rastavca ili golmana Acka Jovanovića, Borjan je fudbalski oživeo baš u Radničkom, Anton Zemljanuhin je ovde zavredeo „desetku“ Kirgistana… Svi oni su potom gradili i još grade sjajne karijere i van Čaira.
Ponosan je što je branio čast kluba u mnogim iskušenjima. I na terenu i po sudnicama. Zamera sebi što nije sačuvao tako veliko ime kakvo je Dragoslav Stepanović, kome, kaže, još duguje izvinjenje zbog otkaza…
Sport je, kaže, oduvek bila njegova velika pasija. Fudbal, rukomet i boks bili su godinama najpopularniji sportovi u Nišu. I zato je odluka da prihvati poziv Radničkog bila logična.
–Razmišljao sam: ako sam već u upravi nekog kluba, red je i da konkretno pomognem, kad sam već bio u prilici. Sećam se, dok sam bio u Upravnom odboru Rukometnog kluba Železničar u vreme Pere Seratilića, kupovao sam opremu za mlađe kategorije, nabavio sam one žute mreže u vreme Jugopetrola… Kratko vreme sam bio i u bivšem ORK Nišu. Boks sam živeo dugi niz godina, pomagao i klub i boksere, braću Alić najviše. I bio sam član raznih uprava Radničkog. Još kod Domazeta, početkom 2000-tih, onda kod Pante, potom kad je Toma Jovanović iz Žitopeka bio predsednik. I kod Darka Bulatovića. Eto, sva četvorica su iz različitih partija, a ja nikad nisam bio član nijedne stranke – napominje Perović na početku razgovora.
Radnički je, ipak, njegova najveća i večita ljubav. I upravo kad se Bulatović povukao, leta 2014. godine, Perović je, pomalo iznenada, dospeo u prvi plan.
No, tek su ga čekali preostali izazovi:
–Bulatović je otišao, ako se dobro sećam, zbog nekog tadašnjeg naloga političarima da ne mogu istovremeno biti i sportski funkcioneri. Moralo je hitno da se dela. Bilo je leto 2014. godine, približavalo se prvenstvo i pristao sam, iako sam znao da je Radnički u nezavidnoj finansijskoj situaciji, mada sam tek posle, kad su počele da nam stižu tužbe, uvideo da su dugovi tri-četiri puta veći od predstavljenih…
I prva promena je bila – povratak belih dresova u modu:
–Nadimak „Real sa Nišave“ Radnički je dobio upravo zbog tih belih dresova. I ja se dobro sećam tog vremena, možda čak i bolje nego ovog u kojem sam bio predsednik kluba. Zato je ultimativno pravilo bilo da kao domaćin igramo u belom…
I prvo je valjalo rešiti pitanje trenera, mada se ispostavilo da je „tankoća“ igračkog kadra bio veći problem. Na klupu Radničkog stigao je Dragoslav Stepanović:
–Otišao je veliki broj fudbalera, prethodne sezone ih je doveo Bekvalac, koga je posle nasledio Milanović. Hteo sam Stepija, jer je veliko ime, a kada sam otišao u Frankfurt da razgovaram sa njim, uverio sam se i koliko je veliki i kao čovek. Gospodin, u punom smislu te reči. Dopalo mi se što je sa puno poštovanja govorio o Radničkom, a imao je ambiciju i da eventualnim uspehom na Čairu istakne kandidaturu i za selektora Srbije…
Nažalost, bilo je malo vremena, a i sredstava, da Radnički formira i valjanu takmičarsku ekipu:
– Ovi naši mangupi brzo su ga uhvatili u svoju mrežu. On je igračima persirao, oni mu se smejali zbog toga. Krenulo je loše, izgubili smo prve četiri utakmice, prve dve od Zvezde i Partizana i svi su me pritiskali da ga smenimo, jer kao metode su mu zastarele. Ustvari, igrački kadar nam je bio loš. Ja sam bio jedini uzdržan na Upravnom odboru, svi ostali su bili za smenu. Osećam da mu dugujem izvinjenje, jer sa igračima koje smo tada imali teško da je bilo ko mogao bolje – i dalje Perović oseća grižu savesti zbog Stepijevog kratkog boravka na Čairu.
Uspeo je Saša Mrkić da pokrene ekipu, ali je Radnički zimu završio na pretposlednjem mestu, bez trenera i sa oskudnim igračkim kadrom. Nimalo prijatno, opasnost da će Nišlije ispasti u niži rang bila je realna, ali Perović je onda načinio hazarderski potez i – dobio:
–Situacija je bila vanredna i tad sam već preuzeo dosta toga u svoje ruke. Najpre sam imenovao Marka Jovanovića za sportskog direktora. U njemu sam video mladog, ambicioznog čoveka, željnog da se dokaže u poslu, u tada se i Batica Ristić uključio da pomogne. Vratio sam Ćuluma, Radoša, pre toga i Darka Bulatovića, Nemanja Lakić-Pešić me osvojio već u prvom razgovoru. Ja mu kažem da dođe sutra u Niš, a on me moli da zakasni dva dana, jer mora da pomogne ocu u svinjokolju. Odmah me kupio, video sam da je pošten i dobro vaspitan momak i pokazalo se da nam je bio i od velike pomoći…
Ipak, najvažnije igračko je bilo pitanje golmana. Perović se tu poslužio i malim lukavstvom:
–Milan Borjan nije branio u Ludogorecu i bio je neraspoložen zbog toga, iako je tamo imao dobra primanja. Seli smo na večeru, trebalo je te noći da ode u Sarajevo, a ja ga pitam „zar ćeš tamo sa tetoviranim Svetim Nikolom na ruci“. Znao sam da je iz Knina, malo sam ga „hvatao“ na tu nacionalnu crtu, a onda sam te večeri izvadio iz džepa 9 hiljada evra mojih para i stavio pred njega. I on je potpisao za Radnički. Bio nam je velika uzdanica u toj polusezoni, sa njim na golu primili smo samo šest golova i davno pre kraja obezbedili opstanak, a kakav je golman pokazao je u godinama koje su usledile. Dugo posle mi je čestitao Božić na društvenim mrežama – priseća se nekadašnji predsednik Radničkog.
I onda je trebalo dovesti trenera. Pominjali su se Ješić, Ivančević, čak i Milko Đurovski, ali poslednjeg dana 2014. godine Radnički je imenovao Milana Rastavca. Realno, svi novinari istog trena su počeli da ga guglaju, jer niko ništa nije znao o njemu. Vrlo hrabar, čak lucidan potez. Ali, da biste ga razumeli, bolje pročitajte prvi pasus ovog teksta:
–Iskreno, ja sam hteo Miška Jurasovića, Nišliju, koji je imao velike uspehe sa mlađim kategorijama Čukaričkog. Poznavao je puno niške dece, rasute po srpskim klubovima, a moja neka ideja je bila da ih u bliskoj budućnosti vratim ovde i da na Čairu steknu punu afirmaciju. Jurasović se zahvalio na ponudi, imao je druge planove, ali mi je upravo on prvi put pomenuo Rastavca i preporučio ga kao temeljnog i ambicioznog trenera. Mima je tada bio, da ga ne uvredim, možda drugi ili treći trener u stručnom štabu Džimija Marića u Vojvodini, ali ja sam ga zvao na razgovor i zaista me osvojio svojim stavovima, vizijom, lepim ponašanjem. I rešim da ga angažujem, rukovali smo se par sati uoči Nove 2015. godine.
I sam Rastavac je kasnije puno puta naglašavao da je ovo bio hazarderski potez Vidaka Perovića, koji mu je okrenuo karijeru naglavačke. No, Mima je na pravi način odgovorio izazovu, stekao lepu reputaciju i od navijača Radničkog zavredeo nadimak „general“, a doživeo je i da mu čitav stadion skandira „Mima, ostani“.
–Krenulo je baš dobro. Igrali smo nerešeno i sa Zvezdom i sa Partizanom, dobili na elanu i odigrali smo sjajnu polusezonu, na kraju smo bili osmi ili deveti. Sedeo sam na klupi, pored Mime, da slučajno neki ne počnu da mangupiraju, jer on je, napominjem, tek ušao u vatru i vodio sam računa da se ne opeče…
Rastavac je ostao dve i po godine, stekao je ogromne simpatije Nišlija i potom nastavio karijeru u Grčkoj, a bio je i deo stručnog štaba naše reprezentacije na Mundijalu u Rusiji.
–I dan-danas smo veliki prijatelji. Dolazio je da me poseti kad sam bio bolestan u par navrata, ja sam nedavno išao u Atinu da ga podržim u finalu grčkog Kupa… Mima je sjajan čovek.
Kada je otišao Borjan, Radnički je imao Kesića i Filipovića. Ali, na gol je od prvog kola stao Aleksandar Jovanović, sada reprezentativac Srbije i doskora kapiten Partizana, a Perović priča kako je ponovo išao na osećaj:
–Kesić je dečko dobar ko lebac i baš sam ga gotivio. Ja mu jednom dam 300 evra, jer je takav bio dogovor ako ne primi gol u nekoj utakmici, ne sećam se više kojoj, a on ode pa podeli te pare sa saigračima. Malo bi ko to uradio. I grešan sam što ovo kažem, ali nizak je za golmana. Realno. Filipović je bio bolji, ali je i on oscilirao, umeo je da primi neke jeftine golove. Tog leta sa nama je trenirao Acko Jovanović. Nije imao klub, bio je prethodno u Donjem Sremu, tamo nije branio. I ja ga vidim, kao mačka je, munjevit, stasit, naočit… U to vreme Panta me nagovarao da dovedemo nekog Perovića sa Cetinja. I ja, da mi neko ne bi prigovarao da dovodim svog rođaka, a naravno da nismo ni u kakvom rodu, nisam baš bio raspoložen za tu opciju. Ni oko mi ga nešto nije hvatalo, pošteno. I kažem Marku Jovanoviću da popriča sa Ackom, on ga dovede kod mene u kancelariju i brzo se dogovorimo. Nišlija je pa nismo morali da mu plaćamo stan, nije imao više od 800-900 evra mesečno, a sledećeg leta je postao do tada najveći izlazni transfer Radničkog, otišao je u Dansku za 215.000 evra obeštećenja.
Te sezone u dresu Radničkog zablistao je i Anton Zemljanuhin. Perović ne krije da mu je bio ljubimac:
–Jeste, brzo me osvojio. Došao je na probu, doneo čovek i loptu za testiranje, spavao s njom tamo u Domu rukometa, mi se već pitali da li je sve u redu sa ovim momkom. Ali, kad je počeo da veze, vidim ja da u tom malom i njegovoj levici ima dinamita. Da smo imali bolji teren i on bi bio još bolji, jer je stvarno bio prefinjene tehnike. Taktički je bio malo tanak, ali sa Mimom u radu je puno napredovao. Očekivao sam da napravi bolju karijeru, falilo mu je profesionalnosti. Jao, mnogo je voleo picu, samo bi nju jeo. Malo, malo pa me zove: „Prezident, kušać picu…“ I ja šta ću, odvedem ga kod Ace u “Kaktus”, slab sam bio na njega. Sećam se da pune četiri godine nije dobio poziv za reprezentaciju, a onda kad je zablistao kod nas, vratili su ga i dali mu „desetku“. Sila je bio Anton!
Ne krije ni prema kome je, od igrača, gajio najveće poštovanje…
–To je Saša Marjanović. On je prvo čovek, jakog karaktera i velikog integriteta, a onda i odličan fudbaler. Gaji porodične vrednosti, uvek je tu za saigrače i za ekipu, nikad nije pravio probleme… Njemu se naročito dopadalo to što sam ekipu vodio u crkvu, bili smo u manastiru u Junisu, u Rakovici gde je sahranjen patrijarh Pavle…
Te sezone Radnički se do poslednjeg kola borio za plasman u Evropu, na kraju je bio šesti, ali je Perović malo pre sredine prvenstva iznenada podneo ostavku…
–U jednom trenutku više nisam mogao da se borim sa stalnim problemima, katkad i banalnim. Malo-malo pa nam suspenduju teren zbog nekih nedostataka, svakodnevno su stizale tužbe, FIFA nam je pretila oduzimanjem bodova ako ne platimo dug, recimo, Makedoncu Bajevskom koji je odigrao par minuta u Radničkom… Bilo je dana kad su nam isključivali vodu, struju, internet. Sećam se da smo kupili par lap-topova, jer su u računovodstvu radili na 20 godina starim kompjuterima. I uvek bih, u takvim situacijama, vadio novac iz svog džepa. Pomagao je Tole Karadžić, FSS nam je uplatio jednu solidnu donaciju i Miloš Drizić nam je uplatio 5000 evra za neke pripreme u Crnoj Gori. Sve ostalo sam morao da rešavam ličnim sredstvima. Uostalom, to što sam stavio stan pod hipoteku zbog kluba dovoljno govori u kakvim se uslovima bitisalo…
Ipak, kad podvuče crtu, Perović oseća samo ponos zbog vremena provedenog na čelu voljenog kluba…
–Mogao bih da dozivam naknadnu pamet i da kažem ono „sada bih verovatno drugačije“, ali ne bih mogao protiv sebe ni sad, kao što nisam mogao ni tad. Sećam se one utakmice sa Zvezdom na Marakani, kad me sudija isterao, jer nisam mogao da trpim ono urnisanje. Vodimo 1:0, onda nam istera Rosića jer se previše radovao, svira nepostojeći penal i na kraju prizna Jovićev gol iz ofsajda… Došlo mi je da povučem ekipu sa terena. Svi su me zvali posle… I opet bih isto uradio. Takav mi je temperament, ne trpim nepravdu. Jeste to Zvezda, ali i mi smo Radnički Niš i imamo i ime i tradiciju.
Baš tako i nikako drugačije…
Telegram za Holcera
Sa Vidakom o Radničkom priča traje beskonačno. Odrastao je uz mnoge generacije sjajnih niških fudbalera i spreman je i za uvek nezahvalna poređenja:
–Piksi je svakako najveći igrač koji je ponikao na Čairu, ali igrač koji je najviše dao Radničkom je Pantelić. On je kao golman Radničkog postao reprezentativac, branio na Svetskom prvenstvu, selekciju sveta. Ipak, moj omiljeni igrač svih vremena je Dragan Holcer. Kakva munja od igrača, sjajan u skoku, beskmpromisan u duelu…
Kada je Holcer preminuo, 23. septembra 2015. godine, sa Čaira je odmah upućen telegram saučešća. I porodici i Hajduku:
–Naravno. To je bila i moja i obaveza kluba na čijem sam čelu bio. I moram da kažem da sam doživeo veliku satisfakciju kada su u Slobodnoj Dalmaciji napisali da je, povodom Holcerove smrti, jedini telegram iz Srbije stigao upravo od nas…
