Kibicujem neki basket u Duvaništu i hvatam sebe kako opet nešto sanjarim. I dobro dok je tako. Evo, da nisam maštao, ne bih ovog leta probao trešnje od hiljadarku. Jer, ko je be blesav da plati toliko za voće zbog kojeg smo se kao deca penjali uz drvo. Ima i takvi!? Ja ih ne znam. Bar ih u mom okruženju nema…

Dakle, gledam neke ovdašnje momčiće, razleteli se ko Harlemovci, sevaju trojke sa osam, zakucavaju, dele se banane ko pred skapavanje… Matija Čapljin sin, Dimi, Mita, Stoške mlađi. Znam ih još dok su bili dečkići, sad se zamomčili, igraju tamo negde po AmeriKi. S njima i neki naši ovdašnji. Neki već bili tamo preko, kao Vule, neki će tek da bidnu. Bogme, dobri su i oni. I dok gledam njih, hvatam sebe kako zamišljam da Niš ima Evroligaša. I pobeže mi misao u etar, što bi rekle neke moje kolege…

– Zoki, daj be budi ozbiljan – vraća me Sofra u realnost nakon što je metnuo 4 od 4 i pokazao ovim našim Amerima da mu trojke dođu kao pljuvanje u dalj.

– Što… nemamo adekvatnu halu. Čair je mali sa svojih 5 tisuća!? Čekaj be, kada je finale Koraća, može da stane i duplo više. Evo pitaj Duleta Projovića – odgovaram argumentima koji bi prošli i na Haškom tribunalu.

Sofra me samo pogleda nekim poluosmehom zvanim „znam da me ložiš, samo čekaš da se upecam“ i otvara ladno pivo, jer ga izbole da se vrće na teren posle ovakve demonstracije sile.   

– Ajde be, pa kako se onda igra u onoj sali za fizičko u Monte Karlu – ne odustajem tako lako od svoje teze, nalik onim Marksovim o Fojerbahu. I Sofra sad vidi da sam stvarno zavozao.

– Drugo je to… Oni imaju lovu da dovedu koga hoće, a mi nemamo ni za srpsku Drugu ligu – uporno me komša spušta na zemlju.

Ajde, ću smanjim doživljaj. Al’ imam keca u rukavu. Ček’ u majici sam bez rukava. Pa šta sad, tako se kaže…  

– Do’ro, možda nema šanse da ikad imamo Evroligaša, ali možda nekad napipamo neku Evropu. Preko FIBA ili ABA. Pa ni Radnički onomad nije igrao Kup šampiona, nego Kup UEFA i doš’o je do polufinala – upućujem forhend spin ala Nadal na Rolan Garosu. I nastavljam da razlažem…

– Šta bi falilo da ovde gostuju Partizan i Zvezda, Budućnos’, Cibona, Jugoplastika… Pardon, Split.

I tu me Sofra dočekao na ritern ala Novak:

– A be, jel ti pratiš košarku… Vidiš da ABA nije više popularna, da će da naprave našu ligu. Reko Kari, a reko i Čovke…

Do’ro, aj će igramo tu neku našu najjaču ligu, samo bez ovih što nisu naši…

– Zvezda, Partizan, Mega, FMP, Borac, još neki ovdašnji… i Niš. Ili kako ćemo već da se zovemo mi iz Niš. Malo li je!?

I to, Bogme, lepo izgleda. I nastavljamo razradu. Sledi više nego logično pitanje…

– A ko će da igra za nas!?

E tu sam te čekao svo ovo vreme. I odgovaram u stilu Boška Simonovića u Montevideu:

– Pa ovi momčiKi što su sad u Juti, Sent Luisu, u Ajovi… Aleksa Ristić, što ide u Indijanu. Paja Mišić, valjda je negde u Juti. Evo ti ga Zoki Paunović, dole sedi. Ima i ovde par dobrih, naročito mali Luka Drašković. Pa Tasa, pa Stepa 1 i 2, možda bi se i Jovke oprostio ovde u rodnom gradu… Svima u krštenicama piše Niš.

Gleda me Sofra sad već pomalo i zabrinuto, pomišlja da mi nije dobro. A ja se skroz opustio…

– Dovešćemo i nekog iz Leskovca i Pirota, tek da nas Kari više ne zeza da smo njihovo predgrađe. Mogli bismo da uzmemo i ovog malog Petrovića iz Prokuplja, sad ode negde u Ilinois. Burazer mu igra u Junioru, će ga nagovori da dođe. Da budemo baš ko Radnički ’82. Samo Niš i okolina. Lele, puna hala bi bila. I posle kažu nema u Nišu košarke. Al’ ima košarkaša. Gle, šta ih je… Odavde do Amerike – zalaufao sam se da ne može više niko da me zaustavi.     

Osim Sofre…    

– Da be, svi će oni da dođu u Niš… Pa oni pobegli odavde da bi postali igrači. I ko će to da okupi. A mora, bogme, i da plati… Baš dobro da plati.

Lele, kakva rampa. Aj što mi č’čka po iluzijama (od italijanske reči „iluzione“, kaže Čkalja svom unuku u Vrućem vetru) i ne da mi da do kraja odmaštam, nego me još i poklapa sas surovu realnos’.

Sportski radnici, što vole i žive za Niš, a imaju moć, političku ili ekonomsku, ili i jednu i drugu da ovde naprave neku lepu priču, e to nama najviše fali. I tako je godinama. Da ne kažem oduvek.

– Eno ga tamo Ivan Nišvil, baca na drugi koš. Kad je mogao da dovede onolike sveCke muzičare u Tvrđavu, što ne bi mogao da skupi i ove naše košarkaše u jedan klub. A i evo vidiš da voli čovek košarku – nađoh dobitnu kombinaciju.

– Jes, pa on zato i radi sa strancima, da ne bi skroz obeleo od ovih naših. Na kraju bi i on pobeg’o, pa će ostanemo i bez Nišvila – pogađa Sofra i petu u nizu, a mene ostavlja u višeminutnom stanju tišine.

– Šta je be Zoćo, ostao si bez teksta…

Novinar bez teksta, ima li išta gore…