tekst je objavljen u Narodnim novinama, septembra 2016.
„Što je danas lijep i sunčan dan…“ odzvanjalo mi je u kolima dok sam bazao po Nišu u subotnje prepodne, ubijajući vreme do polaska. I jeste bio lep, a i sunčan bogme, ali mene pred put uvek hvata neka neobjašnjiva nervoza i iščekivanje da se krene. Može da se ide do Skoplja ili do Singapura, meni je svejedno. Od jutra me hvataju žmarci, neki osećaj promaje u stomaku i tako je sve dok se ne zaputim na planirano odredište. Zato od one opuštencije uz prepodnevnu subotnju kaficu nije bilo ništa. Jedva sam čekao da krenemo.
–Polazak je u 15.30 – naznačio mi je, dan ranije, popularni Obrad, uz pogled koji je značio da je to rekao samo jednom i da neće ponavljati… Kod mene mu je uspelo, dobro sam ga razumeo.
U Skoplju nisam bio šest godina, poslednji put u julu 2010. godine, kada smo moj Vlada i ja išli da gledamo omiljeni nam Liverpul protiv Rabotničkog, u kvalifikacijama za nešto… U neku ruku, i danas idem u Makedoniju da bih gledao „Rabotnički“, ali sada ovaj naš, niški… Vardar je stari rival iz vremena ondašnje Jugoslavije, sada sportski prijatelj iz susedne nam države. Mnogo puta sam uz pomen Radničkog čuo i ime našeg sadašnjeg domaćina. Najčešće me je na to podsećao čuveni Miodrag Knežević, koji je uvek potencirao da je baraž sa Vardarom u Skoplju, igran u junu 1962. godine, najznačajnija utakmica koju je Radnički ikad odigrao, jer je odredila njegov kasniji put i izvukla ga iz sivila proseka.
–Da nije bilo naše pobede nad Vardarom i plasmana u Prvu ligu, ne bi bilo ni Evrope, ni polufinala Kupa UEFA – često je znao da napomene nekada sjajni golman, a potom dugogodišnji direktor niškog kluba. A kad to kaže moj komšija Knez, legenda Radničkog, to ima težinu…
Pred ulazak u autobus popričao sam sa Cakijem Stojanovićem i malo potisnuo to svoje cupkanje u iščekivanju na polazak. Momci su pristizali jedan za drugim, stasiti, vedri i lepo raspoloženi. A zašto i ne bi!? Na pauzu su otišli posle dve uzastopne pobede, četvrti su na tabeli, a u Skoplju se igra prijateljska… Laganica. Onako jednoobrazno, sportski elegantno obučeni, delovali su vojnički skladno i markantno. Harmoniju su narušavali samo „sprintevi“ ekonoma Brade, koji je skidao čiste majice sa sušionice i trudio se da nešto ne zaboravi. I najzad krenusmo…
Kad selektor radi „skauting“
Najpre sam bio oduševljen autobusom, odnosno njegovim komforom i unutrašnjim izgledom. Odmah sam se setio nekih svojih ranijih putešestvija, naročito onog sa Naisom u vreme osvajanja Čelendž kupa, kada smo putovali i po 19 sati, skučeni u Srbinom autobusu i sa nogama savijenim u kolenima. Ali dobro, sad se samo pehar pamti. I treba da bude tako… A pošto se sada sve ređe putuje, naročito po Evropi, meni je i to lomatanje, sa ove distance, sada slatko i izaziva i setu i nostalgiju…
Ma nismo ni krenuli, a Goran Sretenović, jedan od članova stučnog štaba, vadi lap-top iz torbe i počinje da gleda sekvence sa utakmica Vardara. Nema veze što je prijateljska, što Vardar neće biti kompletan, mada nije istina da će mu nedostajati čak 11 reprezentativaca, kako je prvobitno najavljeno… U stručnom štabu Radničkog utakmicu pripremaju kao da je prvenstvena. Zato smo sada tu gde jesmo, pomislih…
–Jel vidiš Zoki kakav smo mi klub, a… Nama u stručnom štabu skauting rade selektori – pokazuje Mima Rastavac očima i osmehom na jednog od svojih asistenata, nedavno promovisanog u selektora naše ženske fudbalske reprezentacije. Pa, nije da nije…
Manje od sat vožnje i stigli smo u Predejane, gde nas je na ručku ugostio Dragan Pavlović, vlasnik čuvenog odmarališta i član Upravnog odbora Radničkog. I onda, malo iznenađenje i baš lep gest domaćina, konobar je doneo tortu na kojoj su gorele svećice u obliku broja 19 – upravo toliko godina danas je napunio Petar Krstić, naš zadnji vezni, momak pred kojim je, svi se nadamo, lepa perspektiva. Petar je oduvao svećice, ispraćen aplauzima i čestitkama saigrača, a potom se, svojim vrcavim humorom, Gagi Ilić, još jedan od trenera u stručnom štabu, okomio na ekonoma:
–A što si ti, Brado, juče zauzeo onako ležeran stav na zajedničkoj slici… Svi mi na jedan način sedimo, a ti moraš da štrčiš – pokazuje Gagi ozbiljnost od kojih bi se mnogi smrzli, ali iskusni ekonom se nije dao:
–Ponovo nam ugasili struju, pa sam se, eto, snuždio – odgovorio je Brada jednako domišljato kao kada promalazi razloge da odbije mnogobrojne zahteve da pokloni dres, majicu, zastavicu ili bilo šta što ima obeležje Radničkog.
Potom se na iskusnog ekonoma ustremio sportski direktor Marko Jovanović:
–Brado, jel vidiš ovu registraciju „TE“, ispred nas. Jel znaš koji grad označava – pokušao je Mare dribling nalik onom svom sa terena, iz igračkih dana. Ali, opet je Brada znao sa jadac…
–Ne znam… možda Kavadarci – lucidno je starina izbegao odgovor posle kojeg bi usledila bezobrazna pošalica i još jednom pokazao domišljatost i snalažljivost koju ne poseduje baš svako.
Do graničnog prelaza Preševo muzika je diktirala sjajno raspoloženje. Najpre su se sa razglasa čuli neki polunarodnjaci, pa onda Dire Straits, a potom i neka ruska muzika, na oduševljenje male kolonije „baćuški“ kojom se Radnički ponosi…
–Evo, i Žileta su uzeli pod svoje – otelo se Kinetu, treneru golmana, koji je pokazivao na Miloša Živkovića, našeg štopera koji vlada ruskim jezikom i odlično se uklapa u osovinu Konovalov – Mordatenko – Isajev.
Fudbalski centar kao iz bajke
Granicu smo prešli očas, što bi se reklo… Obrad je završio da nas puste bez mnogo zapitkivanja. Još malo vožnje i ugledali smo svetla glavnog grada Makedonije. Naravno, prvo sam spazio sjaj velikog krsta na brdu Vodno iznad Skoplja, a onda i široke bulevare, koji kazuju kako je ovaj grad brzo napredovao u tranzicionom periodu koji je usledio nakon raspada Jugoslavije.
A onda, malo je reći da smo bili iznenađeni onim što smo videli. Stali smo ispred novosagrađenog Vardarovog sportskog centra, nalik onom u Staroj Pazovi, u kojem sve miriše na novo. Dovoljno je bilo da samo par minuta provedemo u njegovoj unutrašnjosti i da shvatimo koliko nam je Vardar pobegao… u svakom smislu.
U holu nas je sačekao Mihailo Kostić, naš Nišlija, koga gotovo svi sportisti u gradu na Nišavi zovu jednostavno – Kosta. Bio je kondicioni trener u svim viđenijim niškim klubovima, najčešće u rukometu i fudbalu, potom je tri godine radio u Zaječaru, dok je tamo bilo para i rukometa, a sada je, već treću godinu kondicioni trener u Fudbalskom klubu Vardar. Upravo je Kosta, zajedno sa svojim drugarom i kolegom Predragom Pešićem Pepijem, pomoćnim trenerom Radničkog, zaslužan za gostoprimstvo na koje smo ovde naišli. Njih dvojica su ovo dogovorili, Kosta je sproveo u delo…
Usledila je detaljna „inspekcija“ Vardarovog sportskog centra u predgrađu Skoplja, sagrađenog pre nešto više od godinu. Ljudi, oduševljenje je „mala“ reč za osećaje koje proizvodi ovo čudo od fudbalskog objekta. U upravnoj zgradi nema šta nema: kancelarije, foajei, prostorija za skauting, kuhinja i sobe kao u hotelu sa mnogo zvezdica, zatim jakuzi, sauna, teretana… a tek tereni, trava podšišana u milimetar i ravni k’o ploča. Sve to je sagradio ruski biznismen Oleg Samsonov, koji je pre tri godine kupio najveći makedonski klub i od tada je Vardar procvetao. U svakom smislu. U poslednje dve sezone je i šampion Makedonije, malo je falilo da pre dvadesetak dana eliminiše zagrebački Dinamo i domogne se makar Lige Evrope…
A na terenu rade naš Kole i dvojica fudbalera, koja „izlaze“ iz povreda. Kosta je nalepio čipove na njih, otvorio lap-top i prati pulseve pri svakom istrčavanju, vežbi, odmaranju… nema kod njega improvizacije, sve je dovedeno do perfekcije. I zbog toga je Kostić toliko cenjen svuda gde je radio, a naročito ovde, u srcu Makedonije…
Nakon večere, fudbaleri su dobili instrukcije i otišli u kraću šetnju, a nas nekolicina se zaputila u širi centar ovog već velegrada… Šta se zbivalo dalje i nije toliko bitno. Kosta se pokazao kao pravi domaćin, a i mi smo se potrudili da budemo pristojni gosti. Da li ćemo takvi biti i na terenu, to već nije sigurno…
Nastavak: Radnički u Skoplju (2)
