Prvi deo: Radnički u Skoplju (1)
tekst je objavljen u Narodnim novinama, septembra 2016.
Posle doručka, ekipa sastavljena od stručnog štaba, sportskog direktora i moje malenkosti „spakovana„ je u dva automobila i pravac u kafić Darka Pančeva, najpoznatijeg makedonskog fudbalera svih vremena. Kafić se, naravno, zove „Devetka“, a i kako bi drugačije… Eh kakav je to bio strelac!
– Darko, Darko, Darko, zlatna kopačka Crvene zvezde… malo-malo pa čujemo taj hrapavi glas Milojka Pantića u najavnoj špici emisije „Sećanja“ na SOS kanalu.
Samo što smo se „zafoteljili“ u kafiću, posle desetak minuta eto Darka…
–Gde ste braćo – nailazi Pančev naoružan onim svojim čuvenim osmehom od uva do uva. – Samo da znate, ja ne kasnim, meni je kum Ivan (Ilić, bivši štoper Radničkog) rekao da dolazite oko podneva. Ali, evo čim sam čuo da ste stigli, doleteo sam… Da ne budem k’o Dejo Savićević, koji je uvek voleo da dolazi poslednji, a onda mu Žota Antonijević da signal da može da se pojavi – odmah je Darko opustio atmosferu do maksimuma.
–Nego da znate, pratim Vas… Prošle sezone Vam je malo falilo do Evrope, sada vam neće izmaći… Eeee Radnički Niš, kakav je to klub bio u onoj Jugoslaviji… Pa svi smo, bre, navijali, za Vas – bilo je evidentno da, kad govori o dobim starim vremenima, Darko dobije energiju kakvu je imao u vreme dok je terorisao protivničke štopere i golmane…
–E sećam se, 18 godina sam imao, a već mi je dva puta pucala arkada od duela sa ondašnjim štoperima. I nisam umeo da se čuvam sve dok mi Banković na treningu nije pokazao kako da zaštitim glavu kad skočim. Navijači su ga ovde obožavali, i dan-danas ovi matori prepričavaju kako je jednim startom izneo Halilhodžića na ateltsku stazu – sipao je Pančev anegdote od kojih je meni išla voda na usta, jer se vrlo dobro sećam vremena u kojem sam skupljao sličice fudbalera ondašnje Jugoslavije… I znam dobro ko su Grošev, Kanatlarovski, Pančev, Ringov, Savevski, Ćirić, Najdoski, Stanojković, Setinov i ostale legende Vardara iz osamdesetih…
Pančevu je Niš u srcu i zbog toga što je u našem gradu služio vojsku u nekadašnjoj JNA, sa velikim poštovanjem je pričao o Radničkom, podsećao se sjajnih makedonskih fudbalera koji su igrali na Čairu Dimovskog, Ilijevskog, Kitanovskog… Naravno, nije se pričalo samo o prošlosti:
–Regionalna liga je spas za sve klubove bivše Jugoslavije! Ja sam njen veliki pobornik i nadam se da će zaživeti. Evo, kad bi Vardar i Radnički danas igrali prvenstvenu utakmicu, došlo bi 15-20 hiljada gledalaca. Ovako… Bojim se da neće – vrteo je Pančev glavom kao kada promaši neki „zicer“. A to se retko dešavalo takvim golgeterima.
A koje utakmice se posebno seća – morao sam da postavim Pančevu jedno novinarsko pitanje, mada sam ih u glavi imao milion, ali nisam hteo da uzurpiram ovaj neformalni skup i da jednu opuštenu atmosferu pretvaram u ozbiljnost intervjua.
–Veruj mi da ponekad sanjam onu utakmicu sa Mančester junajtedom i jedan moj udarac glavom, koji je prošao tik pored stative. Vraćaju mi se slike, ne mogu da prežalim što nismo igrali i revanš, jer bi im na Marakani spakovali jedno dva-tri komada. A nisu nam dali… te proklete sankcije – ponovo se Pančevu javlja ona iskra u oku i instikt rođenog golgetera.
Sa Darkom priči nikad kraja, ali mi smo morali i do prelepog stadiona „Filip drugi“, ispred kojeg se nalazi Vardarova fudbalska akademija. Ako sam Vam već preneo svoje oduševljenje trening centrom, sad sam ponovo u neprilici kojim epitetom da nazovem onu famoznu građevinu, kojom se diči najpopularniji klub u Makedoniji. I zato moram da izrazim žal što se naša utakmica sa Vardarom ne igra na nacionalnom stadionu, koji nosi ime oca Aleksandra Makedonskog, već na omanjem „Boris Trajkovski“, u naselju Madžari. Bio sam na Karaiskakiju, OAKA stadionu na kojem igra Panatinaikos, Levskom u Sofiji… Ali definitivno, ovo je najlepši fudbalski objekat na Balkanu. Kakva grandioznost, kakva gordost, kakav stadion!
Skopje ima mikro klima, bistro leto kočan zima – pevušio sam dobro poznatu pesmicu nekad vrlo slušanog benda „Leb i sol“ dok nas je Aco Vasoski, punih sedam godina štoper Ajntrahta iz Frankfurta, a sada Kostin ortak i pomoćni trener u Vardaru, vozio kroz glavni grad Makedonije. Skoplje, moram to reći, više ne liči na onaj grad u koji sam nekad dolazio. Sad je mnogo veći, bezmalo ima milion stanovnika, sa upadljivo velikim i brojnim monumentima, koji se šepure gotovo na svakom ćošku…
–Skopje je grad u kome može lepo da se živi. Jeste, puno se toga izgradilo, nešto je lepo za oko kao ovaj naš stadion i fudbalska akademija, nešto tako-tako… Nije mnogo skup za život, svakako ne kao Beograd, ali rado prima goste. Naročito Nišlije – naznačava dobrodušni Vasoski, koji svojim stavom i pojavom baš dočarava Makedonce onako kako ja doživljavam naše južne susede. Kao dobronamerne, vredne, posvećene, prijateljski nastrojene…
I zaista, na svakom koraku sam osetio dobre vibracije prema nama koji dolazimo iz Srbije, bilo da smo bili u kafani i kafiću Darka Pančeva, na sportskom terenu ili u Vardarovom centru, gde se ljubazno osoblje svojski potrudilo da se osećamo prijatno. I zaista jesmo…
–Bogme, teško da će ovi naši domaćini više da nas ugoste. Momak koji radi u kuhinji reče da smo im sve pojeli. Samo večeras 12 kila krompira i 10 kila mesa. Tako gladnu ekipu sigurno nisu imali – namiguje velemajstor Caki Stojanović, pola u šali, a više u zbilji i iznosi podatak koji bi se i bukvalno mogao nazvati pikantnim…
Iako najveće ime u Makedoniji, godinama je Vardar grcao u nemaštini i skoro deceniju nije znao za titulu, ali sve se promenilo preko noći kada je bogati Rus Oleg Samsonov odlučio da ne ulaže samo u rukomet, već i u fudbal. Odjednom, nikli su raskošni fudbalski centar i prelepa akademija, stigli su dobri fudbaleri za pristojan novac, a i trofeji su ponovo počeli da pristižu… Otuda i još veće zadovoljstvo što je Radnički takvom, doduše oslabljenom Vardaru, bili ravnopravan rival. Uostalom, i meč se završio prijateljski – 1:1.
Naposletku, utakmica je prošla, prijateljstvo će ostati. I to je najjači utisak koji nosim sa ovog izleta u glavnom gradu Makedonije. Tome je svedočila i lepa atmosfera na zajedničkoj večeri, koju su nam priredili naši domaćini, a mi sa zadovoljstvom prihvatili. Igrači obeju ekipa su, jedan pored drugog, stajali u redu za samoposluživanje, stručni štabovi razmenjivali neke fudbalske misli, a ja sam žurio da pošaljem izveštaj i brojne fotografije… I zato sam se, naivno, upecao na foru koju su mi podmetnuli moji saputnici…
Pošto sam, naravno, poslednji izašao iz Vardarovog kompleksa, ostali su rešili da me kazne za čekanje. Samo što sam kročio na stepenice, autobus je krenuo. Bez mene! Naravno, ja sam potrčao u nadi da će me videti, ali bus nije pokazivao tendenciju da stane… I taman kad je psovka bila spremna, autobus je ukočio, a ja sam ušao ispraćen uključenim telefonima i osmesima, da ne kažem, podsmesima… Dobar štos, priznajem…
U autobusu su odjekivali narodnjaci, a di-džej je najpre bio Dule Živković. Posle polusatnog koncerta, u nameri da protestujem zbog izbora pesama, odoh kod Ace kapitena da interveniše, ali odmah sam naišao na hlađenje:
–Ne menjamo di-džeja, ni po koju cenu! Dečko je dao gol i sad može sve – zaštitnički je nastupio Jovanović, očigledno saglasan sa set listom…
–Jel može nešto za mog brata Bulata ili da sačekamo granicu – dovikivao je Aca Radošu, koji je pokazivao znake odobravanja, a onda je jednostavno prisvojio muziku. I do kraja je moglo da se čuje i nešto opštepoznato…
Ponovo smo svratili u Predejane kod gazde Dragana, ovog puta samo na slatko i kafu. Palačinke sa orasima predlog je koji je zvučao primaljivo i vrlo se sukobljavao sa mojom namerom da nemilosrdno krenem u dijetu po povratku iz Skoplja. Ali, put još traje, a u takve odluke uvek se kreće od ponedeljka, brzo sam našao odgovarajući izgovor…
–Zoki, hoće li i ove palačinke da uđu u priču – upitao je Gagi Ilić znajući da ništa ne propuštam.
Nego šta, nego ’oće!
