tekst je objavljen u Narodnim novinama, oktobra 2016. godine
Dan utakmice osvanuo je u tmurnom vremenu, ni traga od sunca, kišica u najavi… Na sreću, ostala je samo u najavi, jer je moja malenkost rešila da kratko vreme do početka meča utroši na razgledanje znamenitosti Bresta. E sad je do izražaja došlo ono moje „guglanje“, pa sam znao šta treba da vidim, a Brest je relativno lak za snalaženje. Najvažnije je bilo da vidim sinonim ovog grada – memorijalni centar „Krepost“ u okviru trvrđave koja je bila na oštrici nemačkog udara u leto 1941. godine. O tome detaljno, koga interesuje, na Vikipediji, a ja ću Vas uvesti u priču sa samo par podataka.
Dakle, Brestovska tvrđava ima dugu istoriju i pre nemačke okupacije, ali herojstvo žitelja ovog grada koju su pokazali u prvih mesec dana otpora pokazuje i podseća koliko je nesalomiv bio narod nekadašnjeg Sovjetskog saveza u strahotama nacističke invazije. Opsada Bresta trajala je mesec dana, a završena je pogibijom svih vojnika Crvene armije i stanovnika koji su u pomenutoj tvrđavi branili svoj grad. Iscrpela ih je nestašica vode, pa su mnogi umrli od žeđi, a ne od metka… Kakav su otpor pružali, pokazuje i podatak da je Nemačka u borbama za Brest izgubila 5 procenata svoje vojne sile opredeljene za invaziju na SSSR.
Ostalo je istorija, ali od momenta kada kročite u memorijalni centar čovek ne može da se ne naježi. Sa razglasa se čuje zvuk kuršuma, štektanja mitraljeza, aviona i glas koji gordo i ponosito poziva na borbu do poslednjeg:
– Tovariši soldati, gavari Vaš komandant, major Gavrilov…
Pomislih, namah, kako su, eto, i Sovjeti imali svog majora Gavrilovića, čuvenog branioca Beograda i njegov još čuveniji govor svojim vojnicima.
A onda slede relikti borbe… tenkovi, topovi, može čak i da se iznajmi uniforma Crvene armije kako biste se slikali u njoj… Zaista zadivljuje i grandioznost monumenata, koji su sagrađeni posle rata da podsećaju na ova stradanja. Jednostavno, ljudi ovde imaju jasnu sliku o tome šta se dešavalo, koliko su propatili da se oslobode i pobede u ratu i ne žele to ikad da zaborave. Nisu se delili, nemaju potrebu da rehabilituju bilo koga, da osporavaju istorijske činjenice… Zato u Brestu i dan danas imaju biste i Lenjina i Gogolja, ulice im se zovu po Sovjetima i komunistima, ali i po vremenima kada je Belorusija bila deo Poljske. Jednostavno, sve je to istorija i treba je poštovati…
Brest je veliki železnički centar, pa sam, na kratko, obišao i muzej železnice, video i brojne crkve, pozorišta, ali i moderni deo grada. Za sve to vreme, verujte mi na reč, na ulicama nisam video nijedan papirić, opušak ili bilo kakvo đubrence, a kamoli limenke, flaše i još štošta što se može videti na niškim i drumovima ostalih gradova po Srbiji. I moram da priznam, to me je oduševilo. Da li je to kultura, saimodisciplina, poštovanje zakona ili nešto četvrto, zaista je nebitno…
I u želji da što više toga vidim i zabeležim, zakasnio sam u hotel na dogovoreno vreme polaska na utakmicu. Naravno, drugari se nisu zabrinuli, znajući kolika je moja znatiželja, ali i ta moja dockan je imala svojih čari. Stadion je na pet minuta od hotela, pa sam usput, pešaka, snimio sa koliko ozbiljnosti beloruski policajci pristupaju obezbeđenju jednog ovakvog događaja. Ljudi, reč je o prijateljskom meču, sa ovdašnjim narodom se nikad nismo svađali, još manje ratovali, naprotiv… „Specijalne veze“ koje su svojevremeno ustanovili Sloba i Lukašenko još su na snazi, ali, unatoč tome, što bi rekle naše komšije, policije je, verujte, bilo kao da je reč o utakmici najvišeg rizika. Stajali su organi reda poređani na svakih desetak metara, naoružani i namrgođeni, a na ulazu su me „zamolili“ da istresem sve što sam imao u torbici i u torbi za lap-top, u kojoj više nije bilo već opisanih klešta… No, to su bila uniformisana lica, koja u ovoj zemlji očigledno više nego revnosno rade svoj posao, ali ljudi iz Dinama, a treba i to sa zahvalnošću napomenuti, učinili su baš sve da se osećamo maksimalno prijatno.
O utakmici ste detaljno mogli da čitate u izveštaju (1:1), a zahvaljujući domišljatosti mog kolege Vojkana i da je pogledate i u strimu i u snimku. Posle meča, treneru Radničkog su svi čestitali na prikazanom, na jasno definisanoj ideji u igri… Skupilo se sijaset menadžera, čitava VIP loža tražila je igrače za svoje tržište i sigurno je da su ubeležili i nekolicinu momaka iz Niša. Makar kao interesantne. Ide januar, valjalo bi ostvariti i neki transfer, jer treba izgurati ovu sezonu u kojoj se stalno pominje Evropa. A Nišlije su pokazale da imaju štofa i za internacionalne utakmice.
Posle meča, igrači – kud koji, jer gre’ota bi bila da i oni malo ne prošetaju Brestom, ali svi su stigli u hotel u dogovoreno vreme. Jer, poučeni neprijatnim iskustvima pri dolasku, valjalo je odabrati pravi termin za polazak i ukalkulisati eventualno novo granično maltretiranje. I preovladala je oprezna opcija – da se krene ranije, kako posle ne bismo jurili avion, a ovde nema ono naše… „Ej bate, će nas pustite da prođemo, avion će nam odleti…“
Dakle, u uverenju da sentimenta za našu žurbu svakako ne bi bilo, odlučeno je da krenemo osam i po sati ranije u odnosu na vreme poleta iz Varšave. Valjda je to dovoljno, majku mu…
Svako je ubijao vreme kako je stigao, a četvorka sastavljena od stručnog štaba (Ilić, Pešić, Milanović) i moje malenkosti rešila je da popije piće u baru, koji se nalazio u podrumčetu hotela iz koga se čula neka živa muzika. Treneri su najzad skinuli trenerke, malo se picnuli, u čemu je odskakao Pepi Pešić, koji uvek drži do sebe i svog „stajlinga“ i sada su postojali svi uslovi da krenemo u bar. Bar smo mislili da je tako. No, kad smo sišli dole, nemalo iznenađenje. Momak na ulazu nam traži beloruske rublje. Mi odgovaramo kako imamo samo evre, da smo tu još samo par sati, uverni u njegovu fleksibilnost, ali on ni da čuje… Objašnjava gde možemo da idemo da zamenimo novac, jer samo sa rubljama možemo unutra. Nismo se ubeđivali, brzo smo odustali, ali Gagi Ilić je ostao zamišljen još dobrih pola sata:
– Ne mogu da verujem! Čovek nas ’ladno odjavio! Ma ni ne pomišlja da popusti. Da li su toliko pošteni ili je u pitanju strah da ne prekrši zakon, jer mogao bi neko da ga prijavi, ne znam… Ali, ovo je za mene najjači utisak ovde u Belorusiji – nije Gagi mogao da se tako brzo reši fascinacije postupkom jednog sasvim običnog momka, koji savesno obavlja jednostvan, gotovo bezazlen posao. Sad nam je možda bilo malo jasnije ono treniranje strogoće na graničnom prelazu, ali se ponovo uvukla i bojazan da opet ne prođemo slično kao pri dolasku. Nespokoj je pojačalo i „saopštenje“ našeg tovariša Andreja, koji se sa nama pozdravio u hotelu i odlučio da nas, iz nekog razloga, ovog puta ne isprati do Varšave.
I onda, dođe vreme polaska, za pet minuta smo bili na prvom graničnom prelazu, jer, podsećam još jednom, Brest je grad na samoj razmeđi Belorusije i Poljske. Relativno brzo smo prošli prvu karaulu, potom i drugu, Belorusija je ostala iza nas i već su počeli komentari kako smo prerano pošli i kako je trebalo još dva sata da odspavamo, pa onda da krenemo … Jer, Poljaci su Evropa, sa njima ćemo lako. No, već je prošlo sat vremena, a mi ni makac sa treće provere. Ispred nas je stajao autobus na koga su se ovog puta ustremili poljski organi i rastavili ga do poslednjeg šrafa:
– Au brate, pa ovi mu uradiše detaljan tehnički pregled. I to besplatan! Sad čovek uopšte ne mora da ga vozi kod majstora, carinici će da mu napišu sve u izveštaju – lucidan komentar izbacio je Nikola Stanković, podržan odobravanjem saigrača.
Di-džej Dule Živković je pojačavao svoju muziku u izvođenju zvezdi Granda, valjda želeći tako da se odbrani od besomučnog čekanja da se nešto dogodi i zasija zeleno svetlo za prolaz, ali njega nije bilo. A isticao je već drugi sat čekanja, pa su se komentari potpuno preokrenuli u drugom smeru:
– More, kasno smo mi pošli. Ovi dušu nemaju, iz cipela izuvaju – čulo se iz zadnjeg dela autobusa, u kojem je nervoza polako dostizala tačku ključanja.
Ekonom Brada je sve glasnije gunđao, u nedostatku šanse da makar jednu „prikuri“, jer je strastven pušač, a igrači su to provalili, pa je počelo peckanje:
– Šta je Brado, puši ti se – usledili su bezobrazno dvosmisleni komentari igrača, ali domišljati vuk svima zna slabu tačku…
– Raul, znaš kad ćeš opet da budeš kapiten. Ako se Aca ne vrati, ja ću slučajno da zaboravim traku da ponesem – pokazao je ekonom samo delić snage svog autoriteta.
No, nakon tačno dva sata čekanja, Poljaci nam uđoše u autobus, pregledaše nam pasoše brže od očekivanog i konačno smo mogli da odjezdimo u noć. I san je najzad stigao na oči, u Varšavu smo stigli u cik zore, a potom uhvatili let za Beograd. U avionu „Er Srbije“ dominirale su lepuškaste stjuardese:
– Au brate, ja lepšu nisam video – otelo se i Aci Ignjatoviću, čoveku velikom kao planina, ali ne i mnogo pričljivom, kad mu se službenica naše nacionalne avio kompanije osmehnula na izlasku iz aviona.
I ovaj dobrodušni i nimalo lascivni komentar bio je pokazatelj da smo stigli, a naš čovek, gde god da ode, uvek mu lepo kad se vrati u grad na čijem ulazu je nekada stajao natpis „Dobrodošli u grad elektronike“. Čega li smo sad grad, ne se znaje. Sigurno je samo da se i po Radničkom raspoznaje…
PRETHODNO: Ravna cesta do Bresta (1)
