Najpotcenjeniji album svih vremena! Ili bar ja tako osećam, naročito kad vidim razne liste na kojima ga nema… A meni je „The Seeds of Love“ grupe Tears for Fears jedan od najboljih koje sam ikad slušao. A slušao sam ih dosta…
Varovatno svako ko voli da pevuši, a ima nas kojima je muzika gotovo neizostavni deo čak i radne atmosfere, ima neku svoju listu albuma koje bi poneo na pusto ostrvo. Tako je bar bilo pre ove digitalizacije. Zavisno od ukusa, doba i još koječega, svakakvi kolopleti bi se smestili na tu Arku. Jasno, našao bi se tu i poneki klasik, kao i kod većine, ali sigurno je da većina nas ima nešto svoje što, verovatno iz samo njemu znanih razloga, pomalo i ljubomorno čuva u depou svojih afinitieta kao remek delo. I čak mu je pomalo i drago što „samo on zna koliko je to dobro i kvalitetno“.
I danas, kad sam, kao Broj jedan, odveć star da bih ispravljao krive Drine, ja se, po pravilu, iznenadim, a malkice i iznerviram kad god u umetnosti naiđem na neku listu najnečega. Jer, ako već nema jasnih i opipljivih parametara, kao, možda, u sportu, samo bi trebalo da se setim one latinske – De gustibus non est disputandum. No, uvek se zeznem. Valjda mi to ostalo iz ranog tinejdžerskog doba, kada smo danima razglabali rang liste u Ducinom Hitu meseca ili u Hitu dana na Dvestadvojci…
Sada, recimo, na Jutjubu volim da pogledam predloške Rika Beata, ima zanimljivih i na Instagramu, ali da pišem ovaj tekst odlučio sam nakon što sam nabasao na listu najboljih 500 albuma svih vremena koju je sačinio prestižni časopis Rolling Stone. I naravno da sam ostao frapiran što na njoj nema nekih meni značajnih uradaka. Odmah sam pomislio da su tu listu sačinili neki metuzalemi, kojima je žal za mlados’ očigledno bio dominantni, nadam se ne i jedini kriterijum. Dešava se to i meni…
Biće, ipak, da nije tako. Jer, otkud onda tu Kendrick Lamar, Beyonce ili Amy Winehouse… Ali eto, fakat je da prva tri mesta zauzimaju Marvin Geye i njegov čuveni What’s going on (1971), The Beach boys i Pet Sounds (1966), te pretužna Joni Mitchell sa svojim Blue (1971), a da na listi, recimo, nema nijednog albuma takvih veličina kakvi su Tina Turner, Phill Collins sa ili bez Genesis, Sting, Simply Red, Simple Minds, Eurythmics, Chris Rea, a neki bi se bunili i što nema, recimo, Duran Duran ili INXS ili što su samo sa po jednim albumom zastupljene takve gromade kakve su The Queen, George Michael ili Peter Gabriel. Nema ni Deep Purple, a, recimo, Led Zeppelin su upisani sa čak pet albuma iako je reč o istom žanru… Sa druge strane, frapirao sam se koliko je Kanye West visoko kotiran, jer mu je jedan album pozicioniran na 17. mestu, a u prvih 500 ima još pet.
I tu pokušavam da ne budem subjektivan, jer da jesam pitao bih se, između ostalog, otkud to da moj i bezvremenski Depeche Mode imaju samo jedan album na listi i to Violator koji je na 167. mestu. Još mi štošta u tom redosledu nije jasno, ali pokušavam da razumem. Meni je, recimo, Fine Line puno bolji album od Harry’s House (491. mesto), mada sam iznenađen da je Harry Styles uopšte uvršten u prvih 500. A tek na redosled što imam primedbi. Kako je moguće da je epski Dark side of The Moon tek na 55. mestu i zašto je, pobogu, Brothers in Arms tek na 418. poziciji umesto u prvih deset.
I najzad, ono što me je najviše razočaralo je da na listi nema Tears For Fears, a posebno meni omiljenog njihovog albuma – The Seeds of Love. Lično sam spreman da i pred streljačkim vodom tvrdim da je ovo jedan od najpotcenjenijih albuma svih vremena. Jer, ako neko izdanje odlikuju dugotrajnost, stroga i pažljiva selekcija i žanrovska raznovrsnost – onda je to upravo ovaj. Nikad ne može da mi dosadi. Čak ga više volim, poštujem i uživam u njemu sada nego kad sam ga uvrstio u svoju kolekciju, a tačno se sećam tog dana. Kao da je juče bio. Zato sam rešio da baš njemu posvetim naročitu pažnju i biću jako srećan ako, posle ovog bespotrebno dugačkog uvoda, bar u nekom od čitaoca dobije poštovaoca više…
The Most Underrated…
Bila je sreda, 19. septembar 1990. godine. Tog dana Crvena zvezda je, protiv Grashopersa, započinjala svoju šampionsku odiseju i put do titule prvaka Evrope, a Nišekspresov bus od Niša do Ljubljane ušao je na Autobusku stanicu Beograd i tu se zadržao gotovo pola sata. Tek sam se „skinuo“ iz JNA, a sad sam opet išao nazad u Sloveniju, pa u Italiju. Malo da potrošim lovu, malo da vidim sveta i udovoljim svom avanturističkom duhu, a malo i u zezanje sa Mihom Velikonjom i Vladom, mojim sadašnjim kumom, a tada drugarima iz vojske.
BAS, nekako neugledna i oduvek prljava, mada mi sad žao što je više nema. Pauza je bila dovoljna da se popije sikter kafa u bašti staničnog restorana sa isflekanim stolnjacima i „zlatnom“ pikslom, ili pojede neki hot-dog na sopstvenu odgovornost, možda obavi telefonski razgovor sa govornice ako ste imali metalne novce… Ništa od toga, nije mi se ni izlazilo sa perona. Zalepio sam se za izlog trafike u nameri da kupim nešto za čitanje, što će mi, ovako probirljivom, utrošiti još jedno 7-8 sati puta. Potpuno nenadano, najveću pažnju u duže neobrisanom izlogu privukle su mi muzičke kasete. Uglavnom su to bili neki narodnjaci, nešto zabavnjaka i tek poneko licencno izdanje PGP-a. Ne znam zašto, jer do tada ih nisam nešto naročito slušao, moju pažnju privukle su korice na kojima su Roland i Kurt držali nekakve suncokrete, a iza njih je sijalo sunce slikano kao u doba egipatskih hijeroglifa. Vođen nekom čudnom inercijom, pokazao sam prstićem baš na njega i platio ga zajedno sa časopisom Duga, koja je, nasuprot odabranom albumu, bila logičan izbor jer je umnogome nagoveštavala turbulentne događaje koji nadolaze. Tako je ovaj album nekako usput ušao u moj život, smestio se u moj vokmen i prilično mi opustio ostatak puta, a potom i zauzeo jedno od počasnih mesta u mojoj, često prašnjavoj, ali dragocenoj kolekciji.
U prvo vreme mi je bio samo interesantan. I drugačiji. Nisam još bio dovoljno zreo da ga upijem onako kako ga sada doživljavam. Kao kad čitate neki vanvremenski roman u ranom tinejdžerskom dobu. Nedozreli ste da genijalnost razumete na pravi način. A baš takav je i The Seeds Of Love. Poseban.
Ako niste fanovi grupe Tears for fears, neću ni da vas zamaram nečim što u dva klika mogu da vam otkriju Wikipedia ili Chat Gpt, kao i official site. U najkraćem to je njihov treći album, izašao posle prilično lepog uspeha prethodnog Songs from The Big Chair, što ih je samo još više obavezivalo, a, siguran sam, i ohrabrilo da mu pristupe prilično temeljito. Odmah da kažem da mi se u prvo vreme nije previše dopao zbog, činilo mi se, prekomerne mešavine popa, soula, džeza, psihodelije i još koječega, jer u to vreme sam preferirao jednostavnost. Sad mi se baš zbog te svoje raznovrsnosti toliko i sviđa. Produkcija je, vidi se to već na prvo slušanje, izuzetno kvalitetna, ali i složena i zahtevna, ali zahtevni su bili i momci, a naročito Roland, pa su izmenjali nekolicinu producenata dok nisu finiširali album sa Dejvom Baskombom, poznatom po radu sa Depeche mode i Piterom Gebrielom… Album je pripreman gotovo četiri godine. Poslednje dve donele su preko milion funti troškova, što je bila rekordna suma u to vreme, ali i puno tenzija, na kraju i do razmimoilažanja Rolanda i Kurta. Sve to je proizvelo i višegodišnju pauzu u postojanju benda koji je bio jedan od ikona neprevaziđenih osamdesetih. Izdat je septembra 1989. godine, a naredne se našao na 66. mestu Bilbordove liste najboljih u toj godini. I nije neki uspeh, ali već sam dobar deo ovog teksta posvetio listama i njihovoj relevantnosti.
Šta je meni značio ovaj album… Kako sam sazrevao, sve više mi je ulazio u uvo, u mozak, najzad i u srce. Naročito pesme koje bi mi u početku bile malo preglomazne, tipa Badman’s song, vremenom sam doživljavao na potpuno drugačiji način. Naravno, jedno vreme sam ga poptuno zapostavio, jer čovek u raznim fazama sluša sve i svašta, ali onda, nekako iznenada i potpuno nenadano, pojavio se dok sam čitao neke romane sa aromom Orijenta. Obično, kad naiđem na neko dobro štivo, ne mogu istovremeno da slušam muziku, jer mi odvlači pažnju i remeti koncentraciju, ali ovog puta bilo je potpuno suprotno. Najednom mi je, kako sam se udubljivao u patnje Marijam i Lejle u „Hiljadu čudesnih sunaca“ Haleda Hoseinija, nailazio onaj Paladinov uvod iz Woman in Chains, a kasnije, čitajući „Samarkand“ Amina Malufa i dok sam zadirao u ljubav Omara Hajama i njegove Džahan, a potom i u njegove relacije sa Molkom ili Hasanom, kao cunami su me preplavile i ostale melodije sa albuma. I počeo sam da zamišljam kako bi izgledale ekranizacije ovih romana u kojima bi mi, neizostavno, Roland Orzabal bio kompozitor. I to mi se sada čini tako prirodnim, kao što ne bih mogao da zamislim Vavilon bez muzike Gustava Santaolale i Sakamota, ili Nedodirljive bez Einaudija.
Zato, ajmo odmah u preslušavanje.
Unikat od albuma!
Woman in Chains – Nema mi boljeg High fidelity osećaja nego kad uđem u Megančić (moram da mu tepam da ne bi negde neplanirano stao) pa pustim da mi basovi iz uvoda probiju i ušnu i školjku mog autića. Pino Paladino je jedan od najboljih svetskih basista i to je jasno vidljivo i u uvodu ove pesme u koji se savršeno utapaju klavijature i gitara, a onda i čaroban glas Olete Adams koju je, eto trivije, Orzabal prvi put čuo kako peva u nekom hotelu u Kanzasu, a onda, kad je nagovorio da im se pridruži na albumu, doleteo prvim avionom po nju. Njegova pevačka deonica vrhunac dostiže u stihu „Man of stone“, a Roland to uistinu i jeste čim je napisao tako osećajan i dirljiv tekst. Spot je, nažalost, vrlo oskudan i gotovo da ne priliči antologijskoj pesmi kao što je ova koja otvara album. Par anomalija u njemu baš odskače od suštine, a najuočljivija je ona u kojoj, dok Orzabal gotovo vapi „So, free her“ gledamo nekog latino bokserčića kako trči, ne zna ni on gde… Oleta se u ovoj pesmi pokazala kao dostojna naslednica Arete Frenklin, što je ubrzo rezultiralo njenim prvim solo albumom…
Badman’s Song – Kakva mešavina zvukova. Prava pravcata marmelada. Manu Katche za bubnjevima, džez piano u uvodu, resak zvuk Fender stratocastera i ponovo vrhunsko natpevavanje Olete i Rolanda. Baš bih voleo da čujem ovu pesmu uživo na Nišvilu (Ivaneee…) jer, iako je vrlo zahtevna, Tears for Fears je uživo u ton sviraju kao na albumu. Tekst je višeslojan, a nastao je, bar tako kažu izvori, još tokom turneje posle prethodnog albuma 1985. godine i to nakon što se Orzabalu učinilo da ga ogovaraju neki članovi prateće ekipe benda. Badman je, zapravo, sam Roland. Chat Gpt je našao poveznicu da se u tekstu bori sa sopstvenim demonima kroz metaforu „in my head there is a mirror“. Mene, zapravo, malo podseća na jednog drugog čoveka i to naročito u stihovima Look at yourself – See how you lie, Your hands start shaking and you don’t know why…
Sowing The Seeds of Love – Roland nije čovek koji bi inspiraciju za tekstove tražio samo u ljubavi, već je istraživao i odnose između ljudi, a nije se libio ni da izrazi svoje stavove o geopolitičkim dešavanjima. U nekim njegovim intervjuima moglo se pročitati da je tekst za kompoziciju po kojoj je nazvao i sam album napisao tokom britanskih izbora, a da je produkcijski i aranžerski ovo bila najzahtevnija pesma, te da je pretrpela brojne promene u raznim jam sesijama. Lično mi se najviše sviđa deo u kojem se nadovezuju trube i orgulje, kao i Kurtov deo refrena, u kojem on peva visoke tonove koje je teško reprodukovati, pa se, ovako tananog glasića, nisam ni trudio da je otpevušim, čak ni kad bih bio potpuno sam. Spot je, za razliku od Woman in chains, vrlo interesantan i u njemu su našli inspiraciju i za omot albuma. Ili je bilo obrnuto…
Advice for The Young in Heart – Uh, kakav tekst! I kako je Kurt ovo otpevao… I kako je bend ovo odsvirao. U spotu je Oleta na pianu i u pratećem vokalu, ali u stvaranju pesme Rolandu je asistirala Nicky Holland, koja je svirala klavijature. Spotić baš prigodan. I kad god ga vidim, ja se ubacim u setu i nostalgiju i vratim u neke lepša vremena. When we gonna make it work!? I sam se često pitam kad ćemo i da li smo… Ponekad je pošaljem mom Vlaji, ali ne znam da li ima željenog efekta. Ovaj kratak gitarski solo – ništa spektakularno, ali vrlo, vrlo efektno. Baš gotivim ovu pesmu, voleo bih da je svakog dana puštaju na radiju…
Standing On The Corner of The Third World – pesma koja se ne svira na koncertima, ali tako je višeslojna, tako dobro odsvirana i tako doprinosi raznovrsnosti albuma. Nešto kao Ride across the river na Brothers in Arms. Milion instumenata u njoj. Uvod me asocira na ulazak u neku džunglu u kojoj vrebaju mnoga iskušenja, a u momentu kad Roland pusti svoju glasinu na When we gonna learn, imam osećaj kao da se utroba zemlje otvara i guta sve pred sobom. Pesma koju bi, verujem, najveći broj fanova Tears for Fears voleo da čuje i u nekoj Unplugged verziji, jer vredi svake note…
Swords and Knives – Još jedna stvar koja nije singl, ali to je takva magija od pesme. Nebrušeni dragulj. Pesma koja govori o sukobima, ali ne onim iz naslova, nego verbalnim. Reči koje mogu da poseku, kao najoštriji bodež, komplikuju i otežavaju odnose svake vrste, donose manipulaciju i emotivno povređuju. Šta je Rolanda motivisalo na jedan ovakav tekst iskreno me i ne zanima, jer muzički deo je isto tako savršen. Manuov uvod na bubnju donosi ono slatko iščekivanje šta će da usledi kasnije, a kasnije sve je jasnije. Kao kockice se naslažu klavir i saksofon, a onda nastupaju gitarske deonice koje kao da pesmu vode do velikog slapa vodopada. Fenomenalna stvar, a naročito mi se dopada Bolerovski epilog. Kad mislite da je kraj, ponovo se pojavljuje klavir i vodi u beskraj…
Year of The Knife – Izvori kažu da je ovu pesmu Orzabal napisao ophrvan smrću majke, ali meni je najviše nadolazila, napomenuh to u uvodu, dok sam u Malufovom „Samarkandu“ čitao o osveti Nizama Molka svome gospodaru ili o Hasanu Sabahu i njegovom redu asasina, sekti smeštenoj na zlokobnom Alamutu koja je sejala strah čitavih 166 godina. Ovo je jedina pesma na albumu koja zvuči koncertno, sa sjajnim aranžmanom i brzinom koja odudara od ostatka pesama. Sjajni prateći vokali izvanredno dopunjuju razoran Ronaldov glas koji je očigledno uneo čitavog sebe u ovu stvar…
Famous Last Words – pesma koja simbolizuje kraj. Svega. Ljubavi, života, postojanja… Prolazi blaženo doba moje mladosti, da zaboravim – točim sebi vino… I ova rubaija Omara Hajama mogla bi idealno da se uklopi u izuzetno emotivan tekst koji odiše refleksijom prolaznosti, a takođe i ona u kojoj Nizamu govori da je između tajni i onih koji ih razotkrivaju – on uvek na strani tajni. Gudački deo sjajno se naslaže na klavirsku podlogu, a momenat prelaza u kojem bubanj preuzima vođicu budi mi najež kakav može da se oseti samo kod istinski emotivnih pesama kakva je ova, kojom završava album, barem na kaseti koju sam posedovao. Roland i ovde pokazuje svu raskoš svog moćnog glasa, a za pesmu je urađen i fenomenalan spot, pa iako možda nije imala uspeha i odjeka kao one sa A strane, ovo je pesma kojom svaki istinski fan TFF može da se ponosi…
Bonus tracks
Deset godina po izdanju albuma, “Seeds of love” je dobio i svoje prvo reizdanje, bogatije za još četiri pesme, svakako vredne pomena, a i slušanja:
Tears Roll Down – zgodna mešavine salse i afričkog zvuka, sa samo dve strofe, vrlo zanimljivo i slušljivo… Postoji i novija, malo drugačija verzija ove pesme pod nazivom Laid So Low, potražite je na YT, možda će Vam se više dopasti…
Always In The Past – Nije mi jasno kako i zašto ova pesma nije ušla na album, a i ne želim da znam. Dovoljno mi je što sad imam priliku da je slušam. Moćan bas uvod…
Music For Tables – instrumental koji bi poželeo svaki filmadžija. Već možete da pretpostavite gde bih ga smestio… Ali evo, otkriću. Tamo gde Omar govori o svojoj Džahan: danju spletkari u haremu, presreće glasnike koji dolaze i odlaze, hvata govorkanja, mirise otrova, uzbuđuje se, komeša, plamti, uveče se prepušta sreći da bude voljena…
Johny Panic and The Bible of Dreams – Pesma naslovljena kao i knjiga Silvije Pet iz 1977. predstavlja zaista neobičnu mešavinu repa, hip hopa, densa i gospela sa klasičnim popom! Još da je i ovo ušlo na prvobitno izdanje, šarenilo zvukova dodatno bi dobilo na koloritu. Nisam našao relevantan podatak koji bi to potvrdio, a Chat GPT nije baš pouzdan izvor, ali kladio bih se da je Neneh Cherry otpevala jednu deonicu. Ne želim da guglam i tražim razloge, ali pošto je Baskomb bio producent nije ni čudo zašto me malkice podseća na neke izlete Martina Gora sa Depeche…
